Ко у Европи трага за посмртним остацима совјетских војника погинулих у рату?

Из личне архиве
На територији европских земаља сахрањени су милиони совјетских војника палих у Другом светском рату. Мештани још увек помажу потомцима у трагању за сахрањеним посмртним остацима.

По завршетку Другог светског рата у Европи су остале десетине хиљада совјетских војних гробница. У њима, према различитим изворима, почива од 2 до 4 милиона људи који су погинули у оружаним окршајима и нацистичким логорима, али нико не може са сигурношћу рећи њихов тачан број. О многим гробовима се практично ништа не зна осим имена и презимена, које је често записано са грешкама. Мештани помажу у идентификацији погинулих војника.

„Да сачувамо успомену“

„Пре двадесет година ја нисам ни чуо за ово место иако сам ту рођен. Нико од мојих пријатеља исто тако ништа није знао“, каже Ремко Рејдинг, председник Фондације за проучавање совјетских војних некропола у Амерсофту (Холандија).

Овде је сахрањено 865 погинулих из Совјетског Савеза. Међу њима је 101 жртва логора Амерсофт (углавном из Централне Азије), 691 војник Црвене армије (чији су посмртни остаци пресељени из гробља у Маргратену, 200 километара одавде), и 73 цивила који су изгубили живот у заробљеништву на принудном раду.

„Када сам 1998. године радио у локалним новинама речено ми је да ту постоји заборављено совјетско војно гробље“, прича Рејдинг. Он је открио да тамо ниједан војник није идентификован, и да није пронађен ниједан члан породице погинулих, па је почео да тражи податке о њима у холандским и немачким архивима. Након две године је успео да пронађе податке о појединим војницима и да обавести њихове потомке. „Схватио сам да ћемо, ако то буде функционисало, можда моћи да урадимо то за свих 865 сахрањених. То ми је променило живот – напустио сам новинарство и постао трагач“, каже он.

Рејдинг је 2010. године основао Фондацију за проучавање совјетских војних гробаља и стао на чело групе ентузијаста и љубитеља историје који истражују судбине тих војника. Главни посао обављају у архивима јер имају на располагању само име и презиме. „На пример, имамо војника Андреја Иванова, и то је све што знамо. А хиљаде војника са тим именом су могле нестати у ратном вихору! Ја користим многе изворе. Један од најважнијих је „ОБД Мемориал“ (руска званична онлајн база података о ратним заробљеницима). Једном сам идентификовао војника који је био познат као Ропоецки, али се испоставило да му је право презиме Храповецки [нацисти нису умели добро да запишу руска имена]. Ја њега никада нећу наћи у архиву“.

Градске власти и руска амбасада у Холандији подржавају овај пројекат. „Када сам све ово покренуо, гробље је било заборављено и нико више није марио за то. Сада су ми власти захвалне“, каже Рејдинг. До данашњег дана његова екипа је идентификовала 220 војника и пронашла преко 200 њихових потомака. „Имамо прилично амбициозне планове и намеру да сачувамо успомену“, закључује он.

„Хоћемо да вратимо сва имена“

„У овоме нема много романтике. То је рутински посао, али је невероватно занимљив“, каже Јулија Егер из Беча. Она се пре десет година преселила овамо из руског града Смоленска, где је радила као главни уредник локалне филијале листа „Комсомольская правда“, а у Аустрији је заједно са сународницом Александром Колб основала истраживачки центар „Память“ (сећање, успомена).

Све је почело од „Књиге успомена“ коју је 2010. године издао аустријски историчар Петер Сиксл (1944-2019) [назив на немачком: „Sowjetische Tote des Zweiten Weltkrieges in Österreich“]. По професији пејзажни архитекта, Сиксл се током 1980-их латио преуређивања једног совјетског војног гробља. Резултат његовог труда био је каталог са 60.000 имена и локација са гробницама. „Ја сам радила заједно са њим на другој редакцији 2015. године“, прича Јулија. „А сада се бавимо електронском верзијом књиге, јер је за пет година пронађена огромна количина нових докумената“.

На територији Аустрије има најмање 226 војничких некропола (од тога су 143 заједничке гробнице) из доба Другог светског рата и прве послератне деценије. У њима је сахрањено преко 80.000 совјетских грађана – војника, логораша и „остарбајтера“ (радника са Истока). „Поједини посмртни остаци су и по два-три пута премештани, па смо дуго покушавали да схватимо по ком принципу је то рађено и где сада треба тражити документе“, прича Јулија и истиче да им аустријски архиви увек излазе у сусрет.

Они су за две године обишли целу земљу и саставили карту свих познатих совјетских војних некропола. „Ми желимо да истакнемо фотографију сваког гроба, да потомци могу да је виде“, објашњава Јулија.

Сваког дана нам се људи обраћају са таквим молбама, али појединци годинама чекају одговор јер није тако лако пронаћи име конкретног човека и упоредити га са местом где се сада налазе његови посмртни остаци. „Приликом преписивања докумената у архивима човек са презименом Соколов може постати Соловјов, Григорјевич може бити записан као Георгијевич, Александрович као Алексејевич, а ми хоћемо да вратимо сва имена. Тешко је пронаћи место где је неко првобитно сахрањен. Називи аустријских насеља били су написани руском транскрипцијом без мапе, али је најважније то што се у оно мало докумената о премештању посмртних остатака често изгуби име“, каже Егер.

Поред тога, у Аустрији се периодично откривају нове војне некрополе. Оне могу бити у шуми, у неком селу испред куће или на гробљима која су сада још увек у функцији. На Централном гробљу у Бечу је 1980. године поред капије бр. 10 откривена гробница у којој су сахрањене 183 особе из Совјетског Савеза. Сви су идентификовани тек 2017. године. У знак сећања данас је на том месту подигнут обелиск са њиховим именима“.

„Погинули су евидентирани немарно“

„Овде се у сваком мањем селу могу пронаћи гробови совјетских војника“, каже Дмитриј Костоваров из Дортмунда, који се 2004. године преселио из Алма Ате (Казахстан). У многим немачким градовима, где је сахрањен огроман број совјетских војника и ратних заробљеника, постоје ’трагачи’ који дејствују самостално, али лакше је бавити се тиме у оквиру неке друштвене организације“, објашњава Дмитриј.

Он је почео да се бави трагањем када је тражио свога деду, који је погинуо 1942. године у Лењинградској области. Није успео да пронађе тачне податке, али се у току трагања упознао са другим „трагачима“ и на крају напустио радно место машинског инжењера термотехнике и основао историјско друштво „Меморијал руских жртава рата“. Чланови тог друштва су како житељи бивших савезних република, тако и рођени Немци.

„Људима је јасно да су се дешавале страшне ствари, и то не само у рату него и после њега. Погинули су евидентирани немарно, споменици су рушени, гробља затрпавана... Има људи који схватају да то није у реду“, прича Дмитриј. Сада свака заједница има свој сопствени облик споменика и начин записивања имена, а потребно је да принципи буду једнаки за све, сматра он.

Једном је Дмитриј хтео да организује добровољну радну акцију на гробљу, али му није пошло за руком. Испоставило се да у Немачкој постоје специјалне службе које воде рачуна о стању споменика, а покушај да се нешто самостално уради у том правцу третира се као вандализам. „У земљи има људи који ноћу перу совјетске споменике, као илегалци. Њима савест налаже да то чине“, каже Костоваров.

Његова екипа је само у 2019. години помогла у проналажењу посмртних остатака 11 особа и праћењу потомака до гробова њихових предака. Он на интернету објављује спискове свих сахрањених људи које је пронашао, и ти спискови су доступни свима.

Поред трагања за именима и војним некрополама Дмитријево друштво се бори и за оснивање спомен-центра на месту логора за ратне заробљенике у Дортмунду: „Овде се сада налази центар за разоноду поред кога је постављен камен са спомен-плочом где пише: „Овде се налазио логор за ратне заробљенике“. И нема никаквих других података. Обраћао сам се властима самолбом да се обезбеди неки мали простор за архив, али је моја молба одбијена“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“