Кад су бољшевици били савезници својим најљућим непријатељима

Смртни непријатељи

Бољшевичка револуција 1917. године је поделила руско друштво и у земљи је почео један од најкрвавијих конфликата у историји Русије. Грађански рат између црвених и белих, тј. између присталица и противника нове власти, однео је преко 10 милиона људских живота.

Грађански рат у Русији 1917-1922. Коњица Црвене армије улази у Казањ. 1918.

Sputnik

Њихова међусобна мржња није престала поразом Белог покрета у Русији. Белогардејци су по целом свету оснивали антикомунистичке организације и радо се борили против СССР-а у грађанском рату у Шпанији, у Зимском рату или у Хитлеровом походу на исток.

Са друге стране, ни совјетска обавештајна служба није седела скрштених руку. Она је будно пратила активност беле емиграције, а најважније и најопасније њене представнике је хватала и ликвидирала.

И поред свега тога, у једној историјској епизоди су непомирљиви непријатељи пронашли заједнички језик, и штавише постали су савезници, па чак и пријатељи. Догодило се то у далекој Кини.

Руски фактор

Када је почетком 1920-их разбијен Бели покрет на истоку Русије, десетине хиљада војника и официра су заједно са породицама прешле на кинеску територију, где су пронашле трајно уточиште. Међутим, фактички су из једног рата ускочили у други.

Пешадијска чета Добровољачке армије формирана од гардијских официра. Јануар 1918.

Л. Х. Грондијс/„Рат у Русији и Сибиру“ („La guerre en Russie et en Sibérie“)

Наиме, Кина је 1916. године ушла у такозвани Период господара рата. Била је подељена на војнополитичке клике које су се непрекидно гложиле.

Завађеним странама је одговарало што су дошли белогардејци. Кинески војници нису били нарочити ратници, а Руси су имали изврсну војну обуку, висок морал и велико ратно искуство. У суштини, они су постали елитна гарда у оружаним снагама различитих кинеских владара.

Како је истакао руководилац совјетске војне обавештајне службе Јан Берзин, „захваљујући доброј обучености и дисциплини они су били ударна сила кадра да порази далеко надмоћнијег непријатеља“.

Заједнички непријатељ

Ђин Шужен

Public domain

Крајем 1920-их партији Куоминтанг на челу са Чанг Кај Шеком полази за руком да некако уједини земљу под својом командом и да од различитих кланова добије признање своје врховне власти. Међутим, влада у Нанђингу је имала превише ограничене могућности да би могла ефикасно контролисати понашање владајућих елита у далеким провинцијама.

Због тога је Нанђинг био немоћан да било шта учини када је непромишљена принудна синизација и кратковида финансијска политика Ђин Шужена, губернатора Синкјанга, довела 1931. одине до великог устанка муслимана Ујгура. Штавише, Чанг Кај Шек је чак и подржао устанак када је сазнао да је Шужен затражио војну помоћ од свога совјетског суседа. У провинцију је послата 36. коњичка дивизија Народнореволуционарне армије коју су чинили муслимани Дунгани. Армијом је командовао Ма Џунг Јинг коме је за свргавање Ђин Шужена обећано место губернатора.

Ма Џунг Јинг

Public domain

Руски војници су искоришћени као „појас за спасавање“ у Синкјангу, као и у другим деловима Кине. Формирали су четири пука на позив очајног губернатора, чије су трупе трпеле тешке поразе. Иако нису имали довољно снаге да победе устанике, Руси су ипак спасли Шуженов режим од неминовне пропасти.

Совјетски Савез је био заинтресован да Синкјанг буде што слабији, па је тежио да спречи јачање позиција партије Куоминтанг у региону. Зато се одазвао на молбу провинцијске владе везану за испоруку војне опреме, па је чак и спонзорисао издржавање белогардејских јединица. У то време се Москва још увек уздржавала од непосредне интервенције.

Раме уз раме

Што су устаници и 36. дивизија више напредовали на територији Синкјанга, све више тамошњих муслимана је попуњавало устаничке редове. Поред Ујгура, против власти су ратовали већ и Киргизи, Дунгани, Казаси, Џунгари и друге народности. Средином 1932. године се око 70% муслиманског становништва у региону латило оружја, а већ у зиму су покушали да освоје главни град Урумчи. Додуше, неуспешно.

Шенг Ши Цаи

Public domain

Устаници су пресекли главни пут из СССР-а у Синкјанг којим је стизала војна опрема за армију Шужена, тако да је било само питање времена када ће његов режим пасти. Предузимљиви генерал Шенг Ши Цаи је 12. априла 1933. године уз помоћ белогардејске војске збацио злосрећног губернатора и заузевши његово место уложио све напоре како би издејствовао непосредну интервенцију Москве. Ради тога је неколико пута чак и лично одлазио у совјетску престоницу.

Ши Цаи је на крају добио помоћ коју је тражио. У новембру 1933. године у Синкјанг је ушла такозвана Алтајска добровољачка армија. Да се непосредно учешће Совјетског Савеза у конфликту не би истицало совјетски војници су били обучени у белогардејску униформу, али су по навици и даље говорили командирима „друже“, а не „господине“.

Црвеноармејци су најпре успоставили контролу над главним путем из СССР-а, заузевши погранични град Чугучак (Таченг). При томе су дејствовали заједно са белогардејским Другим козачким пуком. Била је то прва заједничка операција некадашњих непомирљивих непријатеља у току ове ратне кампање.

Следећи задатак црвено-белих трупа је био да потисну Ма Џунг Јингову војску од главног града, и они су га успешно извршили. Устанак је коначно угушен у фебруару 1934. године. Да се ова ситуација више не би поновила Шенг Ши Цаи је Ујгурима дао иста права као Кинезима.

Необичан комшилук

Крајем априла 1934. године главнина совјетских трупа је напустила Синкјанг. У Урумчију су остали војни саветници, коњички пук са преко хиљаду људи, артиљерија и оклопна возила. Повучен је и већи део белогвардејаца који су ту били смештени – од четири њихова пука остао је само један.

Страна војна интервенција и грађански рат у Русији (1918-1922). Борци првог Сучанског револуционарног одреда који су под руководством комунистичког интернационалисте Емила Либкнехта пружали отпор страним интервентима.

Sputnik

Испоставило се да бивши непријатељи могу и да ратују уиграно, и да коегзистирају мирољубиво. У совјетском извештају који је 26. марта 1935. године из главног града провинције послат у Москву пише: „Обе групе црвених и белих не само да живе мирно, него и у сложно... Емигранти не осећају некадашњу мржњу према црвенима“.

Совјетски Савез је заузео чврсте позиције у Синкјангу. Интензивно је слао у овај регион наоружање, обучавао његову армију, успостављао трговачке везе и ширио обавештајну мрежу. Све то није ни најмање сметало тамошњим белогардејцима. Напротив, они су радо и сами излазили у сусрет совјетској обавештајној служби. Неколико хиљада њих је чак постигло договор са Советима да им се пружи могућност за нови почетак и повратак у отаџбину.

Шенг Ши Цаи је био одан Совјетском Савезу све до почетка операције „Барбароса“, када је одлучио да искористи тешку ситуацију свог савезника и ослободи се његовог старатељства. Стаљин то није заборавио. Када је 1944. године партија Куоминтанг поново успоставила контролу над својом некада изгубљеном провинцијом и збацила превртљивог губернатора, Јосиф Висарионович му није пружио никакву подршку.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!