„Крштење ватром“: Зашто су руски староверци спаљивали сами себе?

Традиција самоспаљивања код руских старообредника трајала је два столећа. Била је то јединствена појава у савременој историји.

Ти људи су самоиницијативно горели у пламену у знак протеста. Бруталан обичај колективног самоубиства спаљивањем појавио се међу руским староверцима у 17. веку и трајао до 19, па чак и до 20. века.

„Огањ је потмуло тутњао... Најпре редак дим поче да избија кроз пукотине крова, затим покуља гушћи... Пламен поче да лиже између брвана кућице када су стигоше војници. Они отворише врата, а отуд испаде човек захваћен пламеном. Глава му је већ била поцрнела. Ваљао се по снегу као црв. Бољомоља је изнутра била пуна дима. Људи су горели тетурајући се. Пламен је допирао из подрума. [...] Војници одступише неколико корака јер је врелина била неподношљива. По свему судећи, нико се није спасао. Војници су се крстили, скинувши своје тророге шешире, неки су плакали. [...] Нигде се човек није могао склонити од мириса изгорелих тела“.

Спаљивање Павла Коломенског (старообредничка минијатура  из 19. века).

Тако је Алексеј Толстој описао епизоду самоспаљивања у роману „Петар Први“. Први такви случајеви су се појавили још у време Петровог оца, цара Алексеја Михајловича (1629-1676), када су се старообредници заправо и појавили. А појавили су се услед реформе црквеног обреда коју су покренули цар Алексеј и патријарх Никон (1605-1681).

Порекло старообредништва

Патријарх Никон

Откако је руски народ примио хришћанство црквени обред у Русији је постепено трпео извесне промене, што се одразило и у црквеним књигама. Многи научници сматрају да је Никон био велики гркофил и да је због тога покренуо своје реформе, тј. такозвано „исправљање књига“. У том подухвату је наишао на велики отпор једног броја верника, тако да је у Руској православној цркви дошло до раскола.

Најупадљивија разлика између „старог“ и „новог“ обреда се састојала у томе што су се старообредници крстили са два испружена и три савијена прста, док је званична црквена власт вратила грчки обичај да се испруже три, а савију два прста. Било је и других, мање упадљивих измена, на пример Христово име се на иконама писало нешто другачије, и у књигама је руско богослужење усклађено са грчким, али су два испружена прста постала симбол ових драматичних догађаја у историји Руске цркве. Зар је то било довољно да људи сами себе спаљују?!

Смак света

Када је у питању вера, често се увођење било каквих очигледних измена доживљавало као отпадништво од праве вере, као знак последњих времена и антихристовог доласка. Тако је било и овога пута. Многи су третирали Никонову реформу као ђавољу работу.

У то време је била популарна такозвана „Кирилова књига“, зборник верских текстова са предсказањем о крају света који ће се догодити у осмом миленијуму од Адама, што се подудара са овом епохом. Поред тога, тамо је писало да је папа римски антихристов претеча који ће владати у Јерусалиму, а патријарх Никон је основао манастир коме је дао назив Нови Јерусалим, па се и то подударило. Недостајале су само три шестице, али је и то ускоро „покривено“. Наиме, Руска православна црква је анатемисала старообреднике на сабору 1666. године. Староверци су, додуше, бројали године од стварања света, а не од Христовог рођења, али су знали која је година по јулијанском календару. И то за њих није могла бити случајност.

C/1680 V1, Велика комета 1680.

Да ствари буду још горе, Русију је 1654. године погодила страшна епидемија куге, од које је умрло 800.000 људи, а у августу исте године се помрачило сунце, што је схваћено као недвосмислени знак последњих времена. И као шлаг на торту, у новембру 1680. године на небу се појавила Велика комета и видела се неколико месеци, до фебруара 1681. Све је то тадашњим људима личило на апокалипсу из Откровења светог Јована Богослова: „И пети анђео затруби, и видех звезду где паде с неба на земљу и даде јој се кључ од дубине бездана“ (Отк 9, 1.). Тешко је и замислити колико су сви људи тада били преплашени, а поготово староверци који су и иначе, из поменутих разлога, сваког тренутка очекивали смак света. Чак је и патријарх Никон касније говорио колико се уплашио када се усред куге помрачило сунце. Прво самоспаљивање староверци су организовали управо 1666. године у Нижегородској области. И то је био тек почетак.

„Крштење ватром“

Авакум Петров, фрагмент Поволожске иконе, крај 17. и почетак 18. века.

Март 1666, Вологодска област: самоспаљивање 17 људи. 1672, Нижњи Новгород – 2.000 људи. 1675, опет Вологодска област – 2.000 људи. Палеостровско самоспаљивање 1678. године било је једно од најмасовнијих. Укупно 2.700 људи је изгорело у пламену наочиглед војника и представника власти који нису стигли да зауставе егзкуцију. У историји Русије било је преко 100 званично регистрованих самоспаљивања старообредника.

Поврх свега, московске власти су на челу са Софијом Алексејевном (1657-1704) увеле погубљење путем спаљивања за старообреднике који нису хтели да се одрекну својих убеђења. А пре тога, 1682. године, против своје воље је жив спаљен чувени протопоп Авакум (1620-1682) у својој брвнари у Пустозјорску, у Архангелској области. Све је то само подстакло нова самоспаљивања, која су ионако већ била у пуном јеку.

Смрт протопопа Авакума.

Староверци нису то третирали као самоубиство, него као мученичку смрт у знак протеста против антихришћанске власти и поткупљене цркве, како су они то схватали. Они, наиме, нису спаљивали сами себе „из чиста мира“, него су тако реаговали на приморавање да буду чланови Руске православне цркве грчког обреда, коју су третирали као нечастиву и срамотну.

Самоспаљивање је пажљиво припремано, увек под надзором старообредничког духовног лидера (они нису имали свештенство). Прављена је пространа „кућа за спаљивање“ у коју су сви могли да стану. На пример, у таквој кући је 1685. године у Архангелској области пронађено 230 угљенисаних лешева. Најчешће то није била кућа са једном великом просторијом, него више налик на неколико спојених брвнара, често на спрат или чак на два спрата. Типичне „куће за спаљивање“ су биле предвиђене за више десетина људи.

Најпре се кућа напуни сеном и другим запаљивим материјалом, често се убаци и покоје буре барута, затим једни старообредници уђу унутра, а други споља замандале врата. Чим сазнају да стиже неки одред војника, затворе се и чекају, а онда у одређеном тренутку потпале ватру.

Бојарка Морозова

Староверци су се спаљивали породично, заједно са децом. Пре егзекуције су симболично поново примали крштење, јер им је предстојало „крштење огњем“. Многи су на лицу места примали монашки постриг. Нису сви, међутим, били толико храбри да остану одлучни када пламен почне да се шири. Зато су међу њима били људи од посебног поверења (који су горели заједно са осталима), наоружани пушкама и секирама, да побију оне који покушају да побегну. Јер, требало је смирено прихватити „огњено крштење“ будући да су то била врата у Царство Божије и вечни живот – тако су старообредници то схватали и проповедали. Било како било, ти несрећници најчешће нису умирали од опекотина, него од дима, јер се човек у пожару често угуши пре него што пламен стигне до њега.

Новојерусалимски манастир

Војници нису успели да спрече већину самоспаљивања. Егзекуције су настављене и у 18. веку. Нису чак престале ни када је 1762. године Катарина II обуставила прогоне старообредника. Од 1762. до 1825. године регистрована су 23 случаја самоспаљивања. Један од последњих се догодио 1941. године у Тувинској области, где су тамошњи старообредници доживели Други светски рат као смак света.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“