Како су сахрањивани московски цареви

Портрет Петра I, Јохан Готфрид Танауер

Портрет Петра I, Јохан Готфрид Танауер

Ермитаж
После сваке царске сахране у земљи је цветао криминал јер је постојао чудан обичај да се поводом цареве смрти објави амнестија злочинцима.

У Московском царству су сахране царева биле у суштини само раскошна варијанта обичне сахране. Ту традицију је укинуо Петар Први, који је био и последњи руски цар (у ужем смислу те речи, јер су сви каснији цареви били заправо императори).

Царске сахране пре Петра Првог

Одмах после упокојења великог кнеза или цара морало се решити питање његовог наследника.

До краја 17. века постојало је правило да се цареви (као и сви покојници) сахрањују сутрадан после смрти, и зато се све морало обавити брзо.

Храм светих Архангела у Московском кремљу.

Покојни цар није био одевен у црно одело или униформу, него у празничне одоре беле, црвене и зелене боје. Поред тога, коришћен је и врло скупоцени материјал, као и „владарске боје“, тј. порфира, злато и сребро. У црнину су били одевени само покојни цареви који су се пред смрт замонашили, а то су Василије III и његов син Иван Грозни.

Пратња је обавезно носила црно или модро одело, и оно је морало бити старо и поцепано. „Углађеност је доживљавана као непоштовање према покојнику, јер човек који оплакује ближњега није требало да испољава бригу о сопственом оделу“, пише историчарка Марина Логунова.

Надгробне плоче поред западног зида храма светих Архангела.

У Русији је цар схватан као заступник пред Богом који се заузима за руску земљу, тако да је после његове смрти био обичај да се чине дела милосрђа. Богаташи су делили милостињу и давали прилоге цркви. Жене из царске породице су давале новац за исхрану сиромаха. Према оцени Марије Логунове, када се све узме у обзир, на цареву сахрану је могао бити потрошен један годишњи државни буџет.

Поред тога, свака царска сахрана је резултирала великим порастом криминала. Постојао је, наиме, обичај да се поводом цареве смрти помилују затвореници, тако да се неколико недеља после помпезне сахране нико није осећао безбедно.

Све те обичаје је погазио и променио Петар Први, као што је учинио и са многим другим обичајима у Русији.

Петар Први – креатор церемоније царских сахрана

За време Петра Првог сахрана високих великодостојника и чланова царске породице више није нимало личила на традиционалну руску сахрану претходног периода. Забрањен је плач, забрањено је нарицање и опраштање са покојником. Петар је лично био један од креатора нове погребне церемоније, по којој је и он сам сахрањен. Он је 4. априла 1723. године наложио руским дипломатама да пошаљу из иностранства описе побребних ритуала. Нову церемонију је „увежбавао“ на сахранама својих велможа и рођака. И иначе је волео сахране и често им је присуствовао.

Смрт Фјодора Алексејевича

Према новом правилу опраштање од покојника је било гломазна процедура, што значи да се више није могло журити као раније. А то опет значи да се појавила потреба за балзамовањем. Петар је био први руски цар чије је тело после смрти балзамовано.

Штавише, он је сахрањен месец и по дана после смрти. На томе је из неког разлога инсистирала његова супруга Катарина иако је већ након десет дана тело покојног императора поцрнело и почело да се распада јер балзамовање није уродило плодом.

Како је сахрањен Петар Први

Погребна сала Петра Великог, Ростовцев А. И., гравира.

Од Петрове сахране је направљен догађај незабележених размера. Цар је умро 28. јануара, а од 13. фебруара је његово тело било изложено у Тужној дворани Зимског дворца површине 200 квадратних метара. Сала је била уређена за сахране и пресвучена изнутра црним сукном. Покојни император је лежао у мртвачком сандуку на издигнутом постољу, био је обучен у изразито пурпурно одело са сребрним везом. Око сандука су били распоређени државни симболи, царске инсигније и ордење. У сали су стајале и алегоријске скулптуре и пирамиде које симболизују цареве подвиге и достигућа, а изнад шест врата која воде у дворану постављени су грбови руских градова. У Тужну дворану су постављени украси и скулптуре од дрвета, али није било руских икона, што је за оно време било потпуно неуобичајено.

Церемонија сахране императора Петра Великог.

Поред тела је дежурало 12 генерала и сенатора. Гомила народа је непрекидно посматрала мртвог императора уз плач и вапаје. Највише је запевала императорка Катарина, која је свакога дана долазила да види покојног мужа. Вицеадмирал Никита Вилбоа је касније написао: „Она је ронила толико суза да смо сви били зачуђени и нисмо могли разумети како се у глави једне жене може сместити толики резервоар воде. [...] Многи су намерно долазили у императорски дворац у време када је она била крај тела свога мужа да виде како плаче и нариче“. Катарина је много пута замољена да нареди да се затвори сандук, али је она због нечега оклевала.

Репродукција гравире из 19. века „Петропавловски храм у Петербургу“. Историјски музеј у Москви.

Петрова сахрана је почела тек 10. марта. Тело му је ношено од Зимског дворца преко залеђене Неве у Петропавловски храм. Церемонија је била компликована и трајала је дуго. Цео Петербург је тада био украшен црним тракама. Током читаве церемоније пуцало се из топова на сваки минут.

Али сандук са царевим телом ни тада није закопан. Само је симболично у гроб бачена прегршт земље, јер гробница за императора још није била завршена, као ни цео храм. Поред ковчега са Петровим посмртним остацима 1727. године је постављен ковчег са Катарининим телом. Обоје су сахрањени тек 29. маја 1731. године. Оба ковчега су уз 51 топовски плотун смештена у двоструку гробницу у јужној лађи цркве. Немогуће је извући их отуд, јер би претходно морао да се сруши цео храм.

Надгробна плоча на гробу императора Петра I Великог у Петропавловском храму.

Петар је био први цар коме је узета посмртна маска (оригинална воштана маска није сачувана, али је помоћу ње направљена гипсана копија царевог лица која и данас постоји).

„Мишеви сахрањују мачора“, руски шаљиви цртеж из 18. века. Музеј светске погребне културе.

Руски народ је на ту церемонију реаговао врло оригинално. Исте 1725. године први пут се појавио чувени цртеж „Мишеви сахрањују мачора“, што је недвосмислена пародија непознатих сликара на приказе царске погребне церемоније. На селу, где су људи већином живели, сахрана је била сасвим уобичајена појава, тако да је обичним Русима било чудно понашање „плачљивих дворјана“ који лицемерно оплакују бруталног и суровог императора, као да мишеви жале за мачором који их је доскора гонио и прождирао.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“