Какви су били совјетски луна-паркови? (ФОТО)

Породична посета луна-парку увек је за децу била прави доживљај. Шта може бити лепше од вожње рингишпилом, каруселом или у електричним аутићима, за којим следи уживање у шећерној вуни и газираном соку из аутомата? У СССР-у овакви паркови за одмор налазили су се у сваком граду, а атракције су биле веома приступачне.

Први луна-парк са атракцијама појавио се у Москви 1928. године. Био је то Парк културе и одмора „Горки”. Најпопуларнија атракција у њему био је панорамски точак који су звали „ђаволски”. За време вожње устајање је било забрањено, а од мера безбедности постојао је само ланац. Први точак је био мали, само 14 метара висине. А 1957. године, поводом одржавања VI Светског фестивала омладине и студената, у парку је подигнут велики точак висок 45 метара, једна од највиших атракција у СССР-у. Оба точка су демонтирана 2009. године.

Једна од најнеобичнијих предратних атракција у Парку „Горки” био је падобрански торањ са спиралним тобоганом. Низ тобоган људи су се спуштали на специјалним ћилимима и већ то је била популарна забава. А кад бисте се попели на сам врх, могли сте да скочите падобраном са висине од 40 метара. Падобрани су притом били закачени на челичне сајле. Током рата овај торањ је коришћен као осматрачница ПВО. Срушен је 50-их година.

Предратне атракције правиле су појединачне радионице и углавном су биле од дрвета (метал се штедео). Зато практично нису сачуване. 50-их година почиње централизована производња атракција за луна-паркове од метала у фабрици у Јејску (на југу Русије).

Мада понуда атракција није била много разноврсна, то је омогућавало њихову серијску производњу, па су се луна-паркови налазили у сваком граду Совјетског Савеза. Цене у луна-парковима су биле веома приступачне: вожња је коштала 5-10 копејака, отприлике као порција сладоледа. 

У Совјетском Савезу људи су се дивили подвизима пилота, поларних истраживача и космонаута. Такав однос је пласиран и кроз масовну културу. Зато сте у луна-парковима увек могли да нађете атракције у облику клатна са ракетама и авионима. 

Вероватно најпопуларније клатно у луна-парковима били су „чамчићи”. Гледано са стране, изгледало је као да клатно покрећу људи који се налазе у чамчићима, али оно је заправо било електрично и његово кретање се могло убрзати или успорити. Код ове атракције најстрашније је било осећање да ће клатно да направи пун круг око своје осе (такозвано „сунце”), али све је било под контролом.

И одрасли и деца волели су да возе електричне аутиће. Они су достизали брзину до 10 километара на час и могли сте да се залетите у друге учеснике игре. После тога вам нису следовале никакве казне!

А ова атракција би могла да послужи за тестирање будућих космонаута. „Центрифуга” је била кружна платформа која се окретала под нагибом, а дуж њене ивице уз ослонац иза леђа стајали су љубитељи екстремне забаве. Оваква вртешка се не препоручује после јела!

Од 70-их година у Совјетском Савезу су се редовно одржавали сајмови атракција. Јапан је довозило рингишпиле у облику чаша које се окрећу, Западна Немачка америчке „ролеркостере” или „тобогане смрти”, а Чехословачка је приређивала турнеје луна-парка са собом смеха и различитим необичним атракцијама и аутоматима за игре. Наравно, интересовање је било огромно.

Многе атракције су наставиле са радом и после распада СССР-а, али данас су их већ замениле нове, технички напредније забаве. Стари совјетски рингишпили завршили су на ђубришту историје.