За многе се касни период СССР-а везује за бесконачне редове и полупразне рафове са вечито присутним рибљим конзервама. Међутим, неки се са носталгијом сећају времена када су у продавницама могли да купе врући хлеб и свеже млеко, памте совјетске колаче са кремом од правог маслаца које су могли да приуште чак и ђаци, као и препуне породичне трпезе. Питали смо људе из разних крајева земље који су живели у СССР-у како су се стварно хранили.
„За доручак смо обично имали кашу од гриза, за ручак супу из кесице, а исто то и за вечеру. Салама и сир били су права реткост. Месо смо јели једном или двапут недељно”, каже Алексеј Карамазов из Јакутска (Сибир). „Али зато је било много врста макарона и резанаца, истина, лошег квалитета.”
Већина производа није била из локала, осим хлеба и млека. „Млеко је било свеже, продавало се из малих жутих цистерни. Имали смо и свој хлеб, јер у нашем граду је велики пекарски комбинат”. А воће и поврће је било сезонско. Уосталом, каже он, Јакутск је, осим обичних продавница, имао и пијацу, на којој је „било свега”, али по вишим ценама.
„Нисмо гладовали”, каже Олга Божедомова из Хабаровска (Далеки исток). Тата је био ловац и пецарош. Зато смо увек имали месо и рибу на столу. У продавницама га није увек било, само у центру.”
Питање поврћа и воћа Олгина породица је решавала помоћу викендице, чувајући за зиму сопствене конзервиране производе. „У продавницама сте могли да нађете кромпир, шаргарепу, цвеклу и купус, који су крајем зиме већ били полутрули”, каже она.
„Тата је говорио: шчи и каша – храна наша”, сећа се Наталија Нечајева из Перма (Урал). „Обичним данима на столу смо имали кисели купус (који смо сами киселили), кромпир, а мама је из фабричке мензе доносила ћуфте. Месо се тешко набављало, виршле су биле реткост.”
И у Перму је постојала пијаца на којој су се намирнице продавале по троструко вишим ценама, каже Наталија. А у продавницама сте увек могли да нађете хлеб и млеко. „Радовали смо се када су у фабрици делили прехрамбене пакете. Осим дефицитарне пилетине и конзерве кондензованог млека добијали смо и два килограма шећера”, сећа се она. Месо и рибу смо „развлачили”, правећи од њих пељмене или ћуфте. „Ако бисмо набавили мајонез или конзервисане папалине, то смо чували за празнике. Торте смо правили сами или смо их набављали у Москви, где сте могли да нађете све, и то јефтиније.“
У „епохи стагнације” у многим градовима СССР-а владала је несташица неопходних производа, од меса до аутомобила, која је углавном била последица грешака у планској економији. Ипак, није свуда било тако.
„1986-87. живела сам у Москви и кући сам могла да донесем и кафу, и саламу, и сир, и пепси, и фанту родитељима”, каже Наталија. „У Москви се живело луксузно.”
У СССР-у су постојале такозване „категорије снабдевања”: посебна, прва, друга и трећа. У посебну и прву категорију спадали су Москва, Лењинград, престонице република и „затворени” градови, друга категорија односила се на већи део унутрашњости земље, а под трећу потпадали су рејони Крајњег Севера (Јакутија, Чукотка, Мурманска област и др). Осим тога, производи су имали „зонске цене”, што је имало везе, између осталог, са трошковима транспорта. На пример, кутија коцки шећера у првој зони је коштала 94 копејке, у другој 1 рубљу и 4 копејке, у трећој 1 рубљу и 14 копејки.
Тако да није никакво чудо што су становници других градова често одлазили у Москву или Лењинград у потрази за кобасицама, месом, сиром... Људи су куповали препуне џакове и кофере дефицитарних производа. Причали су се вицеви о „возовима саламе”. „Амерички председник пита Брежњева: Како снабдевате производима тако велику земљу? – Сасвим једноставно: све довозимо у Москву, а одатле људи сами развозе.”
Наталија каже да је њена породица имала рођаке у војном градићу код Владивостока (Далеки исток) и да су им они у Перм сваке године слали црвени кавијар и рибу. А Олга се сећа да су у Хабаровску били редови за млечне производе. „1984. када сам са родитељима била на Балтику, целих месец дана одмора сам у мензи јела сирнике са павлаком, тамо их је било напретек”, каже она.
Притом сви памте да је и поред несташице чоколаде слаткиша увек било довољно. „Бомбоне и торте смо доносили са службених путовања у Москву и Лењинград”, каже Олга. „А сладоледа је увек било, разних врста. И био је укусан. Сећам се да су на улицама били аутомати са газираном водом, са и без сирупа.”
„У пермским продавницама могле су се купити бомбоне московске производње и из локалне фабрике чоколаде”, сећа се Наталија. „У излозима су се увек налазиле карамеле, а када би се појавиле чоколадне бомбоне, скакали смо од среће.”
„Са почетком кампање против алкохолизма [1985-1987] почела је несташица шећера, а затим су из продаје нестале и карамеле, од којих су људи такође правили алкохол”, сећа се Алексеј. „Али зато смо имали желе за 3 копејке и 100 грама сладоледа за 20 копејки. Данас је у Јакуску све како треба: све што нам је потребно имамо целе године, за сваки џеп, сваког нивоа квалитета. Али, по мом субјективном мишљењу, сладолед у СССР-у је био укуснији.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
