Како су душевни болесници третирани у Русији пре појаве психијатрије

Василије Блажени

Василије Блажени

Сергеј Кирилов
Људи са психичким растројством су у старој Русији углавном третирани као „блажени“, али било је и агресивних душевних болесника, и зато је руско друштво морало пронаћи неко решење овог проблема далеко пре него што се у Руској империји појавила могућност психијатријског лечења.

Храм Василија Блаженог на Црвеном тргу је један од главних симбола Русије, а добио је име по човеку „сулудом Христа ради“. У Русији су статус „блажених“ или „Христа ради јуродивих“ имали људи који су сулудо понашање изабрали као свој добровољни подвиг, али и они који су заиста били душевни болесници. Јуродиви су живели од милостиње при храмовима и манастирима. Све до друге половине 18. века (када се у Русији појавила научна медицина) за сва питања душевног здравља била је задужена искључиво Црква. Чак су и епитети душевних болесника били везани за Бога: људи „Божији“, „божевољни“, „божедурни“ (рус. „дурной“ – рђав), „божегневни“.

„Московски чудотворац Василије Блажени“, 2006.

Када се упокојио Василије Блажени, који је у Москви био поштован због добровољног сиромаштва, лично је Иван Грозни носио сандук са његовим телом до гробног места.

Било је међу јуродивима и много лажних пророка и превараната, који су злоупотребљавали позитиван однос народа према „божијим лудицама“ како би извукли неку корист. Али било је и правих душевних болесника. За њих се често говорило да пате од „црне слабости“.

Сматрало се да је такво стање последица проклетства, урока или опседнутости демонима. Душевни болесник је прихватан у сеоској средини ако је био „лакши случај“ или ако је могао бити користан у домаћинству. Евентуално би био подвргнут обреду истеривања демона. Световна власт дуго није имала никакав посебан пропис везан за душевне болеснике.

Људи са већим психичким растројством су у старој и средњовековној Русији увек били везани за манастир, храм или сиротиште, где су добровољно живели као пуки сиромаси. Агресивни умоболници су такође живели при манастирима, али су држани у ланцима, у тамницама и хладним јамама.

Кирило-Белозерски манастир.

У манастирском заточеништву су на исти начин држани и сви који су померили памећу од пијанства, независно од сталежа којем су припадали. Тако је у манастир могао „заглавити“ и бољар или свештеник, па чак и игуман неког другог манастира. На пример, 1695. године је у Кирило-Белозерски манастир „примљен“ бивши игуман Ферапонтовог Белозерског манастира Филип, који је од пића потпуно изгубио разум – стално је тукао братију свог манастира, а једном је на путу „изашао из саоница, оставио слуге и коње, отишао у шуму и лутао ноћу шумом скинувши мантију“. Слуге су га ухватиле и одвезле у манастир.

Верници за трпезом у Тројице-Сергијевој лаври.

Ако нису били опасни по околину, душевни болесници су у манастиру живели и радили заједно са другим монасима. Они простији су коришћени као радна снага у домаћинству. Лечени су молитвом, поштовањем манастирског типика и послушањем. Ако је „јуродиви“ био из виших слојева друштва, он је у манастиру живео на рачун богатих рођака и, наравно, није добијао никаква задужења. Некима је чак било дозвољено да имају сопствене слуге.

Батинање штаповима.

Ако би умно поремећен човек или пијаница „дошао себи“, тј. почео да се понаша нормално, онда је он (или неко од његових рођака) писао молбу црквеним властима, потврђујући своју разборитост. Он је после провере могао бити пуштен „на слободу“. Многи излечени су, међутим, добровољно остајали при манастиру јер су се у њему већ осећали као код куће.

„Бољарка Морозова“

Са порастом броја становника у Русији је растао и број људи са психичким растројством. У другој половини 17. века Московску царевину су задесиле многе невоље – раскол у Православној цркви (што је за вернике био тренутак дубоке духовне кризе), епидемија куге (1654-1655), помрачење сунца 1654. и појава џиновске комете 1680. године. Од свега тога је човек заиста могао „скренути“.

Уља на ватру су долиле реформе Петра Првог. Још за његовог живота су манастири почели све више да се противе старој пракси по којој је сваки умоболник морао завршити у манастиру. Ствар је у томе што је међу таквима било све више алкохоличара и дивљака, па чак и злочинаца који су симулирали душевну болест. Тако се у императорској Русији постепено одустало од праксе решавања овог проблема изолацијом у манастиру. Уместо тога, постепено се уводи пракса лечења душевних болести.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“