СССР је слао у Кину технику и људство, али се о томе није јавно говорило. Војници су послати под туђим именима. Пре него што је отишао на ово „службено путовање“, 30-годишњи натпоручник Губенко је већ умео да вози 12 врста авиона и био је водећи пробни пилот у војном тестирању ловца И-16. Међутим, његов противник је такође био искусан. Јапански асови су имали огромно ратно искуство и доминирали су на кинеском небу.
Станице за обавештавање су 31. маја саопштиле да се Ханкоу приближава 18 јапанских бомбардера и 36 ловаца. Губенков авион је био на поправци па је он сео у другу летелицу, у којој је, како се касније испоставило, функционисао само један од четири митраљеза. Учесник ових догађаја, војни лекар Сергеј Белолипецки, касније је записао речи Антона Губенка: „Сада ратујем у ’Ласточки’, а онда сам летео у ’Чижу’. Тај двокрилац није много брз и точкови му се не увлаче, али добро маневрише и има четири митраљеза... На крају битке сам наишао на усамљени И-96. Ушао сам му у реп, нанишанио и притиснуо окидач. Али митраљези су ћутали, није више било муниције. Беше ми криво да га пустим па сам га приморао да атерира на наш аеродром. Додао сам гас и поравнао се са њим. Јапанац се уплаши кад ме угледа тако близу, побледе и поче унезверено да гледа на све стране. Запретих му песницом и неколико пута му дадох знак да се спусти у правцу аеродрома. Он схвати шта хоћу да кажем, климну неколико пута главом и у спиралним круговима поче да се брзо спушта...
Када се И-96 већ потпуно приближио земљи нагло је дао гас са намером да умакне. Вероватно ни он није имао муниције. Искористих предност у висини па поново сустигох непријатеља и одлучих да га таранирам.
Најпре хтедох да му одсечем реп, али се предомислих и приближих пропелер испод аилерона левог крила. „Чиж“ задрхта од ударца. И-96 поче да пада, а моја машина се затресе као да има грозницу. Схватих да је деформисана елиса, па умањих обртаје те тако стигох до писте и спустих се“.
Губенко се још више уживео у овај догађај када га је описивао ратном другу Николају Козлову: „Дохватим се са једним, стигнем га и ’клик’, ’клик’ – митраљези ћуте. Онда му приђем здесна, крило уз крило и покажем му руком у правцу аеродрома. Он ништа. Шта да радим? Ма нека буде шта буде! Ударићу га и искочићу. Додам гас и сецнем га елисом по крилу. Авио ми се затресао као да сам ударио у стуб. Гледам, он пада. Са крила му отпадају дроњци“.
Генерал-пуковник авијације Александар Ритов касније је написао: „На небу изнад Ханкоа смо изгубили два авиона, а неколико наших летелица је непријатељ доста оштетио. Нисмо знали шта се догодило са пилотом Антоном Губенком... Изненада угледасмо црну тачку. Постајала је све већа и најзад доби обрисе авиона... Авион је летео неспретно, љуљајући се час на једну, час на другу страну... Притрчали смо чим је слетео и нисмо могли да верујемо: елиса му је била савијена, а труп изрешетан“.
Па ипак, највећи подвизи Антона Губенка су тек предстојали. Он се касније сам борио против шест јапанских авиона и скочио падобраном из оштећеног авиона. Губенко је оборио три непријатељска авиона. Награђен је Лењиновим орденом и Орденом Црвене заставе, а затим је добио и звање Хероја Совјетског Савеза. Овај талентовани пилот се вратио из Кине у чину потпуковника. Трагично је погинуо у авионској несрећи 31. марта 1939. године.