Најмасовнија Парада Победе у историји човечанства (ФОТО)

Парада Победе, Црвени трг, Москва, 24. јун 1945.

Парада Победе, Црвени трг, Москва, 24. јун 1945.

Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ
24. јуна 1945. године одржана је Парада Победе у Москви. Сви учесници и гледаоци су покисли до голе коже, војници су бацали испред Лењиновог маузолеја нацистичке заставе, а Црвеним тргом је прошла америчка техника.

1. Због пандемије корона вируса Русија је морала битно да коригује свечаности поводом 75. годишњице Победе над нацистичком Немачком. Најважнији део тих свечаности – традиционална војна парада на Црвеном тргу – померен је са 9. маја на 24. јун. Нови датум није изабран случајно. Управо тога дана 1945. године одржана је прва Парада Победе у Москви.

2. На празничном ручку у Кремљу 15. маја 1945. године Јосиф Стаљин је изнео идеју да се у Москви организује „посебна парада“, Парада победника, у којој би учествовали представници свих фронтова и родова војске који су се посебно истакли у борбама. Недељу дана касније Генералштаб је представио план извођења Параде победника и затражио два месеца за припреме, али је добио само један месец.

„У Кремаљском дворцу 24. маја 1945“, Д. Налбандјан.

3. Совјетски лидер није прихватио да се њему лично поднесе рапорт на Паради Победе, позвавши се на своје године. Рапорт је поднет маршалу Георгију Жукову, а парадом је руководио маршал Константин Рокосовски. Жуков је затим написао у мемоарима да се прави разлог крио у томе што Стаљин није стигао добро да савлада јахање и једном умало није озбиљно настрадао када је на тренингу пао са расног пастува.

Маршал Жуков на смотри Параде Победе у Москви.

4. За учешће у паради формирани су здружени пукови са десет фронтова, као и један здружени пук Ратне морнарице. Била је то најмасовнија Парада Победе у историји човечанства. У њој је учествовало 2.809 официра, међу којима и 249 генерала, 31.115 нижих официра и обичних војника, а такође 1.400 музичара здруженог војног оркестра. Гардијски водник Александар Попов је касније написао: „Свако од нас је у души осећао и радост и тугу. Са једне стране су нам пред очима били огромни губици које смо поднели у том рату, као и невоља народа у позадини, јер су ти људи одвајали од уста да би могли послати нешто на фронт. Са друге стране, стојећи на паради размишљао сам како би мој отац, да је жив, био бар поносан на свога сина, ако ништа друго“.

Свечани марш мешовитих пукова фронта на Црвеном тргу 24. јуна 1945.

5. Кандидати за учешће у паради морали су да испуне одговарајуће критеријуме: да буду високог раста (према стандардима онога доба), да не буду старији од 30 година и да су у борбама испољили одважност и јунаштво. „Био је издат указ: раст не сме бити нижи од 174 цм“, сећао се морнарски подофицир прве класе Дњепарске ратне флотиле Алексеј Кудрјавцев: „Ја сам био висок 173 цм, али сам ипак изабран, јер је избор зависио од много чега. Ја сам, на пример, имао орден и учествовао сам у многим борбама, а за време службе сам се нормално понашао. Имао сам добре карактеристике“.

 Алексеј Михајлович Кудрјавцев

6. У Паради Победе су учествовали и странци. У посебној колони су Црвеним тргом прошли војници Пољске армије, који су се заједно са Црвеном армијом борили на ратиштима од источне Белорусије до Берлина. Једини страни генерал који је удостојен права да заједно са совјетским командантима предводи један здружени пук Црвене армије био је бугарски генерал-лајтнант Владимир Стојчев.

Пољски војници са заставама марширају на Паради Победе на Црвеном тргу у Москви.

7. Војници су на паради имали задатак да пронесу Заставу Победе која се вијорила над Рајхстагом. Њу су током битке за Берлин подигли на Рајхстаг војници Степан Неустројев, Мелитон Кантарија, Михаил Јегоров и Алексеј Берест. Сви су они позвани да учествују на паради, али се испоставило да због многобројних рањавања не корачају баш најбоље, а било би апсурдно дати некоме другом да носи Заставу Победе. Зато се одустало од те идеје. Застава је предата музеју, а хероји су седели на трибинама међу угледним гостима. „Није ми било криво што нећу учествовати у Паради Победе, али сам ипак помислио: ’Кад треба да се иде у напад, онда је Неустројев први, а за Параду нисам прикладан’“, написаће касније Степан.

Парада Победе, 24. јун 1945.

8. На Паради Победе је било на стотине других совјетских застава, па чак и две стотине немачких. „Када су последње врсте здружених пукова прошле поред маузолеја, свечана музика је утихнула и уместо ње је Црвеним тргом одјекнуло потмуло тутњање војних добоша, уз које је на трг ступила необична колона. У њој су совјетски ратници носили заставе побеђених фашистичких јединица оборене ка земљи. Стигавши до маузолеја они се жустро окренуше према њему и побацаше непријатељске барјаке у његовом подножју“, сећао се гардијски потпоручник Аркадиј Захаров. По завршетку параде трофејне заставе су пренете у музеј, а рукавице у којима су их борци носили су спаљене.

Оборене непријатељске заставе. Парада Победе на Црвеном тргу у Москви.

9. У Паради победника учествовало је укупно 1.850 комада војне технике, укључујући и легендарне тенкове Т-34, вишецевне бацаче ракета „Каћуша“ и тешке тенкове ИС-2. Није заборављена ни савезничка техника која је испоручена СССР-у по закону о зајму и најму. Црвеним тргом су прошли амерички војни камиони „Доџ“ и „Студебекер“, као и џипови „Вилис“ у којима су се на фронту возили команданти. Ти аутомобили су и у наше време чести гости на Парадама Победе.

Техника на Црвеном тргу за време параде.

10. Свечаност је мало покварио јак пљусак, због којег се одустало од ваздушног дела параде и планираног митинга. „Било нам је много криво када је на радију објављено да због кише неће бити митинга. У тешким натопљеним капутима, исквашених ногу, неки већ и прехлађени, људи су се разочарано разишли по кућама или гостима“, написала је у дневнику радница дечијег интерната Нина Покровска. Мундир маршала Рокосовског је толико био натопљен од кише да га није било могуће скинути када се осушио. Морали су најпре да га опарају, па да га скину са маршала, и онда поново да га зашију.

Трибина са гостима. Парада Победе, Москва.

11. После 1945. године Параде Победе су у СССР-у одржаване ретко, само на велике јубилеје – 1965, 1985. и 1990. године. Тек од 1995. године се у Русији редовно одржавају сваке године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“