Ко је „просуо црева” Хитлеровој ратној машинерији?

На Паради Победе 24. јуна 1945. заставе поражене нацистичке Немачке су бачене испред Лењиновог маузолеја / Alamy/Legion-Media

На Паради Победе 24. јуна 1945. заставе поражене нацистичке Немачке су бачене испред Лењиновог маузолеја / Alamy/Legion-Media

Ближи се 9. мај, дан када се у Русији празнује Победа над нацизмом. Због оних који покушавају да преиначе историју није лоше подсетити се каква је била улога Совјетског Савеза у тој Победи.

У свету је 1998. године велики одјек имао филм америчког редитеља Стивена Спилберга „Спасавање редова Рајана”. То је прича о искрцавању савезничких трупа у Нормандији у јуну 1944. године. Са друге стране, амерички историчар Мајк Дејвис написао је књигу „Спасавање редова Ивана”. Он, као и многи други историчари широм света, сматра да ослобођење Европе у лето 1944. уопште није почело у Нормандији, него тамо где су совјетски партизани изненада извршили напад у позадини фронта моћног Вермахта. Па ипак, данас се све ређе помиње водећа улога Совјетског Савеза у епохалној победи над фашизмом.

Они који теже да преиначе резултате Другог светског рата намерно игноришу оцене водећих политичара изречене док је тај рат још увек био у току. „Са гледишта велике стратегије тешко је избећи очигледну чињеницу да руске армије уништавају више непријатељских војника и оружја него свих осталих 25 држава Уједињених нација заједно узетих”, констатовао је у мају 1942. године председник САД Френклин Рузвелт. Премијер Велике Британије Винстон Черчил писао је у септембру 1944. године Јосифу Стаљину: „Искористићу прилику да сутра у Дому комуна поновим оно што сам рекао и раније – да је управо руска армија просула црева немачкој ратној машинерији”. Победу није „комадао” чак ни бивши Хитлеров министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп. Он је навео три главна разлога због којих је Немачка доживела пораз. Први је неочекивано снажан отпор Совјетског Савеза, други је достава великих количина наоружања и технике из САД, и трећи – успеси западних савезника у борби за доминацију у ваздуху.

Ако се погледа просторна димензија, онда није потребан никакав доказ да је најшири био совјетско-немачки, тј. Источни фронт. Он је 1941. године обухватао укупно око 4.000 километара, а 1942. преко 6.000 километара и четири пута је био дужи од северноафричког, италијанског и западног фронта. Према савременим истраживањима, Црвена армија је на Источном фронту прегазила 674 нацистичке дивизије (508 дивизија Вермахта и 166 дивизија немачких савезника). Енглеско-америчким трупама у Северној Африци се 1941-1943. године супротстављало од 9 до 20 дивизија, у Италији 1943-1945. од 7 до 26 дивизија, у Западној Европи после отварања Другог фронта 1944. године од 56 до 75 дивизија. Вермахт је на Источном фронту претрпео 73% свих својих ратних губитака. Само у људству је имао 4 пута више губитака него на ратиштима Западне Европе и Средоземља. Црвена армија је 1941-1945. уништила или заробила укупно 607 непријатељских дивизија, док су енглеско-америчке трупе у истом периоду избациле из строја 176 дивизија. Од све технике коју је Вермахт током читавог рата изгубио, на Источном фронту је уништено 70% авиона, 75% тенкова и 74% артиљеријских оруђа.

Слом Немачке као предводнице фашистичко-милитаристичког блока свакако је имао одлучујући утицај на ликвидацију последњег жаришта Другог светског рата на Далеком истоку. Генерал Махмут Гарејев наводи следеће податке: „У августу 1945. године јапанске оружане снаге су бројале 7 милиона војника, 10.000 авиона и 500 ратних бродова, док су САД и њихови савезници из азијско-пацифичке зоне имали око 1,8 милиона војника и 5.000 авиона. Да СССР није ступио у рат, главнина Квантунске армије могла би се усредсредити на Американце и тада би борбена дејства (како су претпостављали руководиоци САД) потрајала још две године, а самим тим би били већи и губици, утолико пре што се јапанска команда већ припремала за примену бактериолошког оружја. Како је израчунао Комитет начелника штабова САД и Велике Британије, рат за окупацију Јапана могао би их коштати милион људских живота”.

Пре десетак година поједини политичари су захтевали од Русије да се покаје пред суседима и савезницима из Источног блока. Истовремено се појавила и „претпоставка кривице” Русије (у смислу да се кривица Русије подразумева док се не докаже супротно). Они који желе да изврше насиље над прошлошћу на све начине избегавају непоштедну истину о непоштедном рату. Други светски рат је однео преко 50 милиона људских жртава, и преко половине тих жртава у Европи је поднео Совјетски Савез. Реч је о преко 27 милиона људи, и велики део тог броја нису били наоружани борци, него обични цивили. Са друге стране, међу савезницима из антихитлеровске коалиције у Великој Британији је погинуло 375.000 и рањено 369.400 људи, док су САД имале укупно 1.760.000 пострадалих, од тога 405.000 погинулих на свим копненим и поморским ратиштима. Совјетски Савез је платио велику цену и у борби за ослобођење других држава Европе и Азије од окупатора. Преко милион совјетских војника погинуло је на ратиштима у Источној и Централној Европи, на Балкану, у Кини и Кореји.

Ни у Совјетском Савезу ни у новој Русији никада није било никаквих деоба заједничке Победе, никада није било нељудског ситничарења на тему ко је у антихитлеровској коалицији дао већи или мањи допринос борби против нациста. Русија никада није умањивала улогу народа Совјетског Савеза и савезника у Победи. Успомена на Победу не познаје границе, не дели људе по националној припадности и свакако је узвишенија од било каквих дневнополитичких интереса.

Генадиј Бордјугов, професор Московског државног лингвистичког универзитета и председник Асоцијације научних истраживача руског друштва

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: