Шта је Русија преузела од Монгола и Татара

Подељене руске кнежевине је у 13. веку напала и покорила највећа држава која је икада постојала у историји човечанства (површине од 24 до 33 милиона квадратних километара). Била је то Монголска империја, коју су основали Џингис-кан и његови потомци.

Најезда Монгола је била права ноћна мора за руске кнежевине. Руске војне дружине су чинили пешадинци, борбене формације им нису биле јача страна, а градови су били заштићени дрвеним бедемима, тако да их је најбоља армија на свету лако освајала. Монголи су имали лаку и тешку коњицу, стрелце, тешко наоружану пешадију и справе за опсаду градова.

Монголска империја се распала убрзо после освајања Русије, после чега је руске територије контролисала Златна хорда, држава коју је основао Џингис-канов старији син Џучи (1184-1227). Монголи нису имали намеру да запоседну руску територију. Они су само узимали данак од Руса, а руски кнезови су били приморани да долазе у престоницу Златне хорде по „јарлик“, тј. по званичан документ који је потврђивао њихово право да управљају својим кнежевинама. За руске ратнике је то било нечувено понижење. Оно је послужило као први подстицај за формирање јединствене руске државе.

Руси су схватили да се монголски јарам може збацити само ако се од Монгола преузму њихове методе ратовања, методе владавине, контроле и управљања становништвом. Другим речима, ако се борба против њих води њиховим сопственим оружјем. Први пут су се руски кнезови ујединили 1380. године, када су на Куликовом пољу разбили део армије Златне хорде, а сто година касније је велики кнез московски Иван III одбио непријатеља на реци Угри и тиме сачувао целовитост државе коју је створио. После тог догађаја је зависност руских територија од остатака Хорде у великој мери била само формална.

„Москва своју величанственост дугује кановима“, написао је велики руски историчар Николај Карамзин. Сви каснији војни и политички успеси Московске државе на међународној сцени су у великој мери резултат нехотичне „обуке“ кроз коју су Руси прошли у доба владавине Хорде. Набројаћемо само најважније ствари и појаве које су Руси позајмили од Монгола.

Војна хијерархија, реч „богатырь“ (витез, јунак) и борбени покличи

Руске ратне дружине нису биле толико бројне као монголска армија, али су биле веома јаке и, што је најважније, ничега се нису бојале јер су браниле своју земљу. Поред тога, офанзивно и одбрамбено наоружање руских дружина било је чувено и у Европи. Међутим, требало им је много више тешко наоружаних ратника. Те дружине су биле погодне за одбијање кратких јуриша и за спорадичну одбрану градова, а када је пружен отпор системски организованој монголској армији главнину руске војске су чинили добровољци наоружани рогатинама (врста масивног копља које су користили стари Словени) и секирама. То, међутим, није био главни узрок пораза.

Руси су трпели поразе од Монгола зато што нису били уједињени. Дружине и кнезови су били одвојени једни од других, свако је био у свом граду, и нису могли да се сложе. Друштвена и војна питања су у Старој Русији решавана на већу, где су се окупљали слободни људи. Тај принцип није био ефикасан за одлучно дејствовање. У првој великој бици против Монгола на реци Калки руски кнезови нису могли да постигну договор о заједничком деловању и зато су потучени до ногу.

Поред тога, код Руса је кнез предводио ратнике у боју, и ако је непријатељ бројнији кнез је могао бити опкољен и убијен, после чега је опадао борбени дух осталих ратника.

Код Монгола је било супротно. Канови углавном нису присуствовали боју, а војсковође су посматрале бој са високе коте и руководиле трупама помоћу застава, димних и светлосних сигнала, труба и добоша.

Руси су били принуђени да се по многим питањима угледају на Монголе. Према једној претпоставци, чак је и руски борбени поклич „ура!“ могао бити преузет из монголског „урагшаа!“ („напред“) или татарског „ура“ („удри!“). А руска реч „богатырь“ („витез“, „јунак“) је туранског порекла и значи „храбар, јуначан“. Пре монголске најезде такви људи су се звали „хоробор“ и „удалец“.

Победа руске војске у Куликовској бици однета је захваљујући добро организованој команди из једног центра, резервном пуку и тешкој коњици, а све је то преузето од Монгола.

Иначе, пре монголске најезде јахање је међу Русима било ствар престижа. Временом су руски кнезови схватили колико су потребни наоружани коњаници, па се у 13. и 14. веку појављују „коњска крда“ и формирају коњички одреди.

Одећа

Мушкарци у руским кнежевинама су пре доласка Монгола носили широке панталоне и дугу кошуљу која је у струку била подвезана појасом од тканине или коже, а одозго су носили огртач. Такво одело није било удобно за јахање, нарочито у боју. Због тога су Руси преузели од Монгола кафтане на закопчавање (са копчама).

Поред тога, у руском језику су се појавили „нови“ називи за уобичајену одећу: „колпак“ (капа), „кушак“ (појас, опасач), „штаны“ (панталоне), „башмак“ (дубока ципела), „кумач“ (јарко црвено памучно платно), „зипун“ (ткани капут без оковратника) и још много тога. Од Монгола је позајмљена „тафья“, плитка капица коју су носили богати Татари. Тафју је у слободно време радо носио Иван Грозни. Он је и бријао главу по угледу на татарске канове.

Поштанске станице

Да би управљао огромном територијом, Џингис-кан (или неко од његових потомака) је направио систем станица где су курири после напорног јахања могли да оставе уморног коња и узму другог, одморног. Тако су без дужег задржавања преваљивали велика растојања, проводећи у седлу и по неколико дана практично без одмора. Такве станице са одморним коњима Монголи су звали „јами“. Руси су преузели тај систем, и назвали га „ямская повинность“ („поштанска, кочијашка служба“). Свака станица је имала свог домаћина који је водио рачуна о коњима, преузимао уморне и упрезао одморне коње.

Систем државне управе

Доласком монгола завршен је период управљања руским територијама путем одлучивања на већу. Монголима је одговарало да Русијом управљају кнезови, али само уз одобрење монголског кана, и зато су вешто сејали раздор међу руским кнезовима и заметали кавгу међу њима. Требало је да прође неколико деценија да би кнезови схватили то и покушали да се уједине. На крају им је то и пошло за руком – ујединили су се под руководством московског кнеза.

Руси су од Монгола преузели и новчани и царински систем. Новац се на руском каже „деньги“, а та реч потиче од туранског „tenge“ (новчић), док се царина каже „таможня“, од туранског „damya“ („печат“, „жиг“).

Пре доласка Монгола и Татара руским земљама је управљао сталеж кнезова, а сва питања су решавана на њиховим скуповима, да би 1480. године, када је однета победа над Златном хордом, Русија је већ имала једног владара, великог кнеза московског који је био изнад осталих кнезова. Тада је то био Иван III Васиљевич. Та околност је била спасоносна за Русију. Уједно је то био и почетак нове ере у руској историји.