Пет некадашњих професија у Русији које више не постоје

1. Посилни

Посилни у војсци и посилни у гарди,1819-1825.

Public domain

У Руској императорској армији је постојао посилни, који је додељиван сваком официру као лични слуга. На руском се звао „деньщик“, од речи „день“ (дан), тј. „свакодневни слуга“. Деншчики су примали плату за посао у армији. Обично су бирани из редова обичних војника. Бринули су се о униформи свога официра, о његовом оружју и личним стварима, о његовом коњу, итд. Посилни је извршавао официрова наређења, штитио га и, што је такође важно, био му десна рука у тешким ратним окршајима.

Високи официри, пуковници и генерали, могли су имати чак и племића у својству посилног. Такав посилни је могао напредовати у служби и добити чин каплара или наредника. „Радно место“ посилног је у Руској императорској армији укинуто 1881. године.

2. Рајошник

Рајошник, 19. век.

Public domain

Не постоји реч којом би се могао превести назив ове професије. Руска реч „раёк“ („мали рај“) користила се за врсту забаве, велику дрвену кутију са увеличавајућим стаклима на предњој страни и ролном папира причвршћеном за цилиндар на другом крају. „Рајошник“ (онај који рукује том кутијом) вртео је ручку и покретао слике, и уједно причао римоване шаљиве приче о ономе што гледаоци виде кроз сочива. Постављао је различите цилиндре у зависности од интересовања гледалаца.

Првобитно су то биле библијске приче попут „протеривања Адама и Еве из Едемског врта“. Отуд потиче и назив „мали рај“. Касније су се појавиле и друге теме. Симпатични садржаји су били намењени деци, а одраслима слике битака и страних земаља. Било је чак и изразито непристојних сличица.

Рајок је био намењен обичном народу. Била је то популарна забава на руским вашарима и великим празницима. И све је то изгубило своју чар са описмењавањем становништва и појавом фотографије. Рајок и рајошници су застарели крајем 19. века.

3. Бурлак

„Бурлаци на Волги“, Иља Рјепин.

Државни руски музеј

„Бурлаци“ су били људи који су од 17. до 20. века вукли дереглије и друга пловила рекама Руске империје. Они су имали своје бурлачке задруге или дружине (од 10-15 до 100 људи) са одређеном хијерархијом, правилима и методама рада. Вукли су дереглије ужадима од кудеље привезаним за пловило. За уже су били причвршћени кожни каишеви које је бурлак намицао на груди и рамена.

Зашто у ту сврху нису коришћени коњи? Зато што у оно време дуж река већином није било путева који би били погодни за коње, а једну дереглију је могло вући и 300 бурлака.

У царској Русији су реке биле главне саобраћајнице за превоз терета. Чим су се у 19. веку појавиле пруге (и пароброди) бурлачки занат је почео да се губи и временом потпуно нестао.

4. Сакаџија

Возач питке воде (сакаџија).

Public domain

Руска села су имала бунаре, тако да је питка вода била свима доступна, али је у градовима ситуација била много тежа. Прва водоводна цев се у Москви појавила крајем 18. века, а у станове је вода спроведена тек почетком 20. века. Пре тога су житељи руских градова морали да купују воду од „сакаџија“ (на руском „водовоз“) који су је возили у чезама. У зеленим цистернама је била вода из реке (за прање и сл.), а у белим резервоарима вода за пиће. Било је и сакаџија који су сами вукли воду. Њихови резервоари су били мањи, али су зато они могли стићи и тамо где коњи не могу да прођу. Зими су је вукли на санкама, а лети на ручним двоколицама.

5. Офења (путујући трговац)

„Офења – путујући трговац“, Николај Кошељев.

Третјаковска галерија

„Офење“ су биле путујући трговци у Русији пре него што се појавила железница. Али они нису били типични путујући трговци, тј. нису ишли по градовима и селима па тамо продавали „бакалску робу“, слаткише и друге ситнице. Офења је јединствена руска професија, која је углавном цветала у неколико села Владимирске и Нижњеновгородске области.

Офење су пешачиле кроз све, па и веома удаљене области широм земље. Примарна роба су им биле књиге и иконе. Многе од тих икона су биле старообредничке, што значи да су биле забрањене и званично нису биле у продаји. Офења је увек био повезан са илегалним иконописцима који су сликали такве иконе. Он их је кришом превозио у далека старообредничка села, где их је продавао за велике паре јер је то било кривично дело.

Често су такви трговци и сами били чланови бандитског подземља. Створили су и специјалан неписани „офењски језик“, изврнуту жаргонску варијанту руског језика коју су користили у присуству људи „са стране“ и тако маскирали тему разговора. Звучи невероватно, али поједини грађани Русије и данас говоре тим језиком јер је он послужио као основа за савремени руски „лоповски сленг“. Многи данашњи Руси нису ни свесни да често користе офењски језик!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!