„Возови лете у небо“: Диверзије чувеног Иље Старинова

Иља је рођен код града Орела у породици чувара пруге. Једном је његов отац бацио неколико црвених петарди како би машиновођи воза који се приближавао скренуо пажњу да је шина пукла. Дечак је све то видео и добро запамтио, и можда му је тај призор послужио као путоказ у животу. Иља је завршио најпре војну железничку , а затим и диверзантку школу. Са 27 година Старинов је осмислио и направио компактну мину за дизања пруге у ваздух. Тадашње „паклене машине“ биле су веома тешке и гломазне. Нова направа је добила назив „железничка мина Старинова“. У ратним годинама је то било моћно оружје у рукама партизана. Затим је Иља Григоријевич направио мину која је коришћена као замка за људе који обезбеђују железничке мостове. Она није убијала чуваре, него их је само контузовала дођу до моста.

Тројанска мула

Талентовани диверзант је стекао светску славу када је 1936. године послат у Шпанију где је под псеудонимом Родолфо учио тамошње партизане да изводе диверзантске акције и сам у њима учествовао. Најпознатија његова акција је било дизање у ваздух возова са италијанским лекарима које је Мусолини послао да помогну Франку и са коњичком јединицом из Марока, а такође дизање у ваздух композиције са муницијом код Кордобе. За ту прилику је Иља Григоријевич направио мину од аутомобилске гуме и оставио је у тунелу. Воз је наишао на њу и заглавио се у затвореном простору. Неколико дана су у тунелу одјекивале експлозије вагона пуних муниције. Стратешка линија је дуго била у прекиду.

Мост преко реке Аликанте уништен је на следећи начин. Родолфо и његова група су набавили пољску кухињу, напунили је експлозивом и оставили насред моста, а затим дигли у ваздух. Убрзо затим је Старинов помогао партизанима да заузму манастир код Мадрида који су побуњеници користили као сопствену тврђаву. Он је пустио мулу да пасе на ливади испред манастира. Франкисти су утерали животињу у манастир, рачунајући да ће од ње имати користи. Сутрадан се појавила још једна мула, али овога пута натоварена експлозивом. И она је утерана у манастир. Јасно је шта се затим догодило.

Фиреров лични непријатељ

За акције у Шпанији Старинов је предложен за звање Хероја Совјетског Савеза, али је у Црвеној армији тада била у току велика чистка. Официр који је припремао тај предлог је стрељан, а и сам диверзант је једва избегао сличну судбину по повратку из Шпаније. Спасло га је то што се за њега заузео маршал Ворошилов.

Иљин таленат је поново дошао до изражаја када је избио Велики отаџбински рат. Старинов је 28. јуна постављен на чело инжењеријске јединице за постављање минско-екслозивних баријера Западног фронта. Та јединица је минирала Харков и околне путеве. У новембру је радио-сигналом послатим из Вороњежа дигнут у ваздух штаб 58. пешадијске дивизије Вермахта заједно са њеним командантом, генерал-лајтнантом Георгом фон Брауном и још једним немачким генералом који му је дошао у госте. И том приликом је Иља Григоријевич испољио креативност. У најлепшој харковској вили су постављене две мине – једна као мамац, да је немачки деминери пронађу и деактивирају (што су они и учинили), а друга испод ње, коју Немци нису ни тражили.

Погинули генерал је био брат творца прве немачке балистичке ракете. Хитлер се разбеснео када је сазнао за овај догађај: „Глупост! Кајтелу, то је глупост! Ми немамо радио-мине, а они имају?!“ Кејтел је потврдио да ствари управо тако стоје. Немци су стрељали деминера који је прегледао вилу (и пронашао само „горњу“ мину). За Стариновљеву главу су тада обећали 200.000 марака.

Херој без звезде

Иља Григоријевич је пет пута предложен за златну звезду: три пута за звање Хероја Совјетског Савеза и два пута за Хероја Русије. Ништа од тога није добио, вероватно зато што није имао длаку на језику. Он се није плашио да скрене пажњу руководству на потезе за које је сматрао да су погрешни. У својој књизи „Партизански рат“ Старинов је писао да је Трећи светски рат већ у току и да се он води у облику локалних конфликата на партизански начин. Старинов је био добар познавалац невидљивих окршаја, па је скретао пажњу колико је опасно када суперсиле подржавају слична дејства. То је било двосмислено, најблаже речено, јер су и САД и СССР имали своје партизане који су ратовали против непожељних режима.

Уосталом, и без златних звезда је пуковиник Старинов, носилац пет (!) ордена Црвене заставе, уживао огромно поштовање међу ученицима и колегама. Совјетски, а затим и руски диверзанти су га звали „Деда спецназа“. Иља Григоријевич је живео сто година.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!