Совјетска крвава недеља: Масакр у Новочеркаску 1962. године

Сергеј Сотњиков је 1962. напунио 25 година. После седам разреда школе запослио се као машински техничар у Новочеркаској фабрици локомотива. Отац му је погинуо у рату а мајка је радила у болници као медицинска сестра. Сотњиков је био члан Комунистичке партије и вредан радник. Имао је две ћеркице. Никада није осуђиван. Био је сиромашан. Када је иследник КГБ-а касније покушао да направи попис имовине породице Сотњиков, није имао шта да упише.

Улаз у Новочеркаску фабрику локомотива.

А.Хрупов/Sputnik

Тог првог јуна 1962. године Сотњиков је био међу радницима своје фабрике који су протестовали тражећи да се радници других фабрика придруже штрајку. После штрајка у Новочеркаској фабрици локомотива седморица радника су осуђена на смрт стрељањем. Сотњиков је био један од њих.

Разлози за штрајк

Фабрика електричних локомотива у Новочеркаску.

Archive photo

Економска и монетарна реформа спроведена крајем 1950-их и почетком 1960-их, за време Никите Хрушчова, имала је доста нежељених ефеката. Посебно је разорно дејство имала деноминација рубље. Поједине намирнице, пре свега месо и млечни производи, поскупеле су двоструко, па чак и троструко. То је био велики ударац за сиромашне слојеве становништва СССР-а, посебно за фабричке раднике.

Новочеркаск у Ростовској области је у царском периоду био главни град слободног козаштва, а 1962. године је то био један од најсиромашнијих региона у земљи. Посебно су били сиромашни радници Новочеркаске фабрике локомотива. Међу њима је било доста бивших робијаша који су пристајали да раде за веома ниску плату. Ти тешки услови су били као барут који је свакога часа могао да експлодира. И то се догодило почетком јуна 1962. године.

Фабричка сирена

Фабрика електричних локомотива у Новочеркаску.

Archive photo

У раним јутарњим сатима у петак 1. јуна 1962. године радници рабрике локомотива су сазнали да је поново скочила цена млечних и месних производа. А претходног дана су случајно сазнали да им је фабричка норма повећана, а плата остала иста. Радници погона за производњу челика су у 7:30 обуставили рад и окупили се да размотре насталу ситуацију. Додуше, можда је реч „размотрити“ овде сувише блага. Историчар Владимир Козлов у књизи „Непознати СССР“ пише да су радници „могли бити много грубљи него што је то чак и КГБ био у стању да рапортира“, тј. отворено су проклињали совјетску власт, партију, па чак и самог генералног секретара Хрушчова, а у оно доба је то третирано као злочин.

Штрајк

Archive photo

Убрзо су им се придружили и други радници. Штрајк је настављен у парку који припада фабрици. Пред штрајкаче је изашао директор фабрике Борис Курочкин да им се обрати, али су његове увредљиве речи само још више наљутиле раднике, тако да је директор једва умакао. До прве паузе у 11:00 штрајку се придружило преко 200 радника.

Вјачеслав Черних (24) је са још 15 радника отишао у диспечерску станицу и укључио фабричку сирену. Затим је са графичким дизајнером Коротејевом написао паролу „Месо, млеко, веће плате!“ и подигао натпис високо на стуб у фабричком дворишту.

У градовима попут Новочеркаска фабричка сирена у неуобичајено време означава ванредну ситуацију у фабрици. Ускоро су се у фабричком кругу појавили чак и радници који су имали слободан дан. Неки од њих су код куће већ били попили. Тако је почео прави, неконтролсани бунт.

„Хрушчова у месни нарезак!“

Фотографије стрељаних

Archive photo

До поднева се око фабрике окупило 5.000 бунтовника. Блокирали су пругу према Ростову и зауставили путнички воз. Неко је на локомотиви кредом написао: „Хрушчова у месни нарезак!“ Догађаји су великом брзином попримали врло мрачну димензију. „Месо, путер, веће плате“, скандирала је гомила око воза. Неки су искористили локомотиву као трибину и држали протестне говоре. Поједини говорници су били пијани. По свему судећи, већина је ипак веровала да ће власти услишити њихове молбе и апеле. Али било је и очајних. Чистачица Марија Залетина, мајка троје деце којој је муж погинуо у Великом отаџбинском рату, гласно је викала: „Они су дебеле свиње! Удри комунисте!“

У 16:00 су представници градских власти били окупљени у управи фабрике, а радници су покушавали да провале врата. Скинули су Хрушчовљеву слику и изгазили је. Локални партијски руководилац Александар Басов је покушао да се обрати штрајкачима преко разгласа, али су га радници гађали каменицама. Позвано је 200 локалних полицајаца. Морали су да се повуку пред бројнијим „противником“. У 20:00 су у фабрички круг ушли војници и три оклопна транспортера, не да би напали штрајкаче него само да им одвуку пажњу док функционери побегну из фабричког круга. Радници се, међутим, нису уплашили. Остали су ту преко ноћи правећи барикаде.

Масакр

Поновна сахрана ексхумираних посмртних остатака жртава новочеркаске трагедије из 1962. године, Мишкинско гробље.

Archive photo

У рану зору 2. јуна у Новочеркаск су ушли тенкови. То је уплашило и наљутило побуњенике. Појединци су јуришали на тенкове са чекићем у рукама. Причало се да су тенкови газили људе. У град је пристигло највише партијско руководство из Москве. Предузете су мере да се вести о штрајку не шире изван Новочеркаска.

Другог јуна је штрајк настављен. Придружиле су се и друге градске фабрике. Још један воз је заустављен. У подне је огромна гомила штрајкача кренула према главној згради градске управе где су били окупљени партијски функционери. Људи су носили црвене совјетске заставе и Лењинов портрет. Испречили су се тенкови али су радници успели да се пробију.

Затим су продрли у зграду, демолирали је и испребијали функционере. Изненада се испред гомиле појави 50 војника са аутоматима. Њихов старешина, генерал-мајор Иван Олешко, обрати се гомили и нареди да се разиђу, али његове речи изазваше само галаму и претње. У једном тренутку се гомила заталаса и побуњеници кренуше да нападну војнике.

Поновна сахрана пронађених и ексхумираних посмртних остатака жртава масакра.

Archive photo

Причају се разне приче о томе шта се догодило затим. Већина извора каже да су војници најпре испалили два плотуна упозорења, а затим су отворили ватру по гомили. Петнаестак штрајкача је убијено на месту. Остали су се успаничили и дали се у бекство. Градом су се прошириле гласине да су војници пуцали у ненаоружане совјетске раднике. Према подацима КГБ-а које наводи историчарка Татјана Бочарова, тога дана је убијено 26 и рањено 87 људи. Одмах после пуцњаве на трг су пристигла ватрогасна кола и шмрковима спрала све трагове крви.

Тела побијених људи су истога дана анонимно сахрањена на различитим гробљима Новочеркаска. Комунистичка власт никада није званично признала овај ужасан злочин.

Убиствена тишина

Споменик „Камен на крви“, Новочеркаск.

Public domain

Нереди су обустављени 3. јуна. Само поједини усамљени бунтовници, који се већ трећи дан нису трезнили, лутали су улицама док су милиција и КГБ хапсили вође побуне. За два дана је ухапшено преко 240 људи.

Спомен-плоча

Archive photo

Судски процес није био доступан јавности. У августу 1962. године изречене су врло строге пресуде. На 10-15 година робије осуђено је 105 особа. Седморо је осуђено на смрт стрељањем. Сви ови догађаји обнародовани су тек крајем 1980-их. Тада је већ било очигледно да је већина докумената, фотографија и аудио-снимака везаних за масакр нестала или је уништена. Тек током 1990-их су пронађена места где су сахрањени поједини побијени житељи Новочеркаска, али већина посмртних остатака још увек није пронађена. СССР је учинио све да се сакрије и покопа сећање на један од најстрашнијих догађаја у мирнодопској историји ове државе.

Председник Русије Владимир Путин полаже цвеће испред спомен-камена жртвама догађаја из 1962. године у престоници козаштва. Новочеркаск, 1. фебруар.

Михаил Климентјев/TASS

Ниједан представник власти одговорних за убијање цивила никада није осуђен.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!