Како су нацисти изгубили последњу шансу за наставак рата у СССР-у (ФОТО)

Иван Шагин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Када су на лето 1943. године формирали одбрамбену линију на Дњепру, Немци су планирали да зауставе напредовање Црвене армије, поправе грешке из Стаљинградске битке и поново преломе рат у своју корист.

После пораза у Курској бици на лето 1943. године Вермахт је дефинитивно изгубио водећу реч у рату и почео вртоглаво да се повлачи на Запад. Већ 11. августа, док су борбе на Курској превлаци још трајале, немачка врховна команда издаје наређење о изградњи линије одбрамбених утврђења од Балтичког до Азовског мора. Био је то такозвани Источни зид, који је, према Хитлеровим речима, трабало да „заштити Европу од бољшевизмаˮ.

Једна од главних река Совјетског Савеза, широки (на неким местима и до 18 километара) и силовити Дњепар, добила је улогу кључног елемента у Источном зиду. Када би Немци успели да се утврде да његовој западној (десној) обали, стекли би добре шансе да зауставе захукталу офанзиву Црвене армије, која би, блокирана пред овом несавладивом воденом препреком, претрпела огромне губитке у бесконачним покушајима да је пређе. Совјетска војна команда је била свесна шта јој се спрема. Не задржавајући се да ужива у ловорикама славе после курског тријумфа, она је наредила да се што пре крене на Дњепар.

26. августа, само три дана после окончања Курске битке, совјетске снаге су почеле масовну офанзиву на фронту широком 750 метара од Смоленска до Азова. Оне су покушале да се пробију до реке буквално „на раменимаˮ Немаца или бар да им не дозволе да поставе снажну одбрану. У бици за Дњепр која је трајала од августа до децембра 1943. године са обе стране је учествовало скоро четири милиона војника. То ову битку чини једном од највећих не само у Другом светском рату, него и у читавој историји човечанства.

„Ми смо са друге стране! Западна обала је безбедност, граница која чврсто раздваја нас од Руса. У документима се званично наводи: немачка војска ће задржати Дњепар. А на пролеће ћемо потиснути Русе иза Волгеˮ, сећао се Ги Сајер, редов дивизије „Велика Немачкаˮ. Немци су убрзано евакуисали све што је било могуће преко реке, а такође насилно са собом одводили локално становништво. Тако је немачка производња требало да добије нове раднике, а Црвена армија није могла да попуни своје редове регрутима са ослобођених територија.

Како би обезбедила успешну офанзиву, совјетска команда је у битку укључила десантне снаге. Лоше испланирана Дњепарска ваздушно-десантна операција, која је почела 24. септембра, била је толико неуспешна да се до краја рата више нису предузимале масовне десантне операције. Уместо да падну у непријатељску позадину, преко 4 хиљаде падобранаца избачено је право на немачке положаје. Расејани одреди, који су изгубили међусобну везу, нису имали јасан план дејстава, па су се, претрпевши велике губитке, повлачили на запад код партизана. Због грешака пилота неке јединице су пале право у Дњепар, где су се војници подавили.

„Тамо је било концентрисано шест дивизија и два тенковска корпуса. И ту су нас избацили... Падали смо са неба у битку и гинули на небу... Тамо је све горело, ноћ се претворила у дан... Требало је да читава бригада падне у пречнику 7-10 километара, а пилоти су нас разбацали на 100 километара, од Ржишчива до Черкасија... И, уместо као бригада, морали смо да дејствујемо као мали одреди које је лако уништитиˮ, присећао се млађи поручник 3. Гардијске ваздушно-десантне бригаде Петар Неживенко. У борбама је погинуло преко 3 хиљаде припадника десантних снага. Па ипак, успели су да на себе скрену пажњу дела немачке војске, што је допринело укупном успеху битке за Дњепар.

Није био проглашен неки посебан датум за почетак масовног преласка Дњепра. Требало је да армије и дивизије самостално пређу на западну обалу, ако им се за то укаже прилика.Ту би заузеле одређени терен, издржале непријатељски контранапад, а  затим развијале своју офанзиву. На неким местима пребацивање је протицало глатко, јер немачка војска није успевала да држи одбрану, а негде су совјетске снаге морале да се пробијају кроз снажну непријатељску ватру. „Добро памтим како је приликом преласка Дњепра вода у реци постала црвена од крви, пред мојим очима гинуло је на стотине друговаˮ, присећао се деминер Иван Виндријевски.

„Чим је совјетска војска стигла до Дњепра, хиљаде војника је прешло на супротну обалу у рибарским чамцима и бродићима или на импровизованим сплавовима од повезане  буради или чак просто пливајући, држећи се за даске или баштенске клупеˮ - записао је британски новинар Александар Верт у својој књизи „Русија у рату: 1941-1945ˮ. Често су се служили лукавством: правећи се да Дњепар прелазе на једном месту, то су чинили јако бучно, привлачећи непријатељске снаге, док се за то време прави прелазак одвијао тихо на другом делу реке, 10-15 километара даље.

Немци су практично одмах нападали совјетску војску која је прелазила реку, покушавајући да војнике оборе у воду. Јединице Црвене армије које су се прве нашле на десној обали, биле су углавном лако опремљене, без оклопне технике и довољне количине муниције и хране. Док су бранили заузети терен чекајући долазак главнице снага, совјетске дивизије су губиле до 70% војника.

Током читавог октобра трајале су жестоке борбе за западну обалу Дњепра. Иако на доста места није успевала да развије офанзиву, Црвеној армији је пошло за руком да заузме неколико важних положаја на десној обали реке. Одбрана и ширење запорошке територије на југу пружала је совјетским снагама добру прилику да у будућности са копна  одсеку немачку формацију на Криму од остатка немачких снага. 6. новембра је ослобођен Кијев, што је имало не само војни, него и политички значај. Током месец и по дана Вермахт је покушавао да поврати град. Када је у данима после 20. децембра коначно заустављен напад исцрпљених и ослабљених непријатељских групација, битка за Дњепар је завршена.   

Око 400 хиљада совјетских војника изгубило је живот у бици за Дњепар (Немци су изгубили највише 300 хиљада људи). Руководство земље је препознало и високо ценило подвиге војника Црвене армије. 2.438 њих је добило звање Хероја Совјетског Савеза, што је најмасовнија додела одликовања за једну операцију у читавом рату.

С пробојем Источног зида Трећи Рајх је изгубио и последњу шансу да настави дуготрајни рат на совјетској територији.  Иако је већи део Украјине на десној обали Дњепра и даље био у рукама Немаца, било је јасно да је њено ослобођење и излазак на румунску границу само питање времена.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“