Зашто бољшевици никада Москви нису променили име?

Getty Images, Russia Beyond
После Лењинове смрти Санкт Петербург је постао Лењинград. Убрзо су још неким градовима промењена имена. Али како и зашто је Москва избегла ову судбину?

Пресељење престонице

После Октобарске револуције, пре него што је Санкт Петербург постао Лењинград, 1918. је изгубио статус престонице Русије. Постоји неколико разлога због којих је то учињено. Као прво, бивши државни службеници царске Русије бојкотовали су бољшевичку власт. С обзиром да су чиновници спречавали нормално функционисање институција, бољшевици нису имали избора него да у Москви успоставе нове државне органе.

Као друго, у Петрограду је постојао велики број антибољшевички настројених људи и војника некадашње руске царске армије. Они су организовали провокације, нападали бољшевике и њихове присталице, планирали завере и организовали терористичке нападе.

Петроград

Трећи и вероватно пресудан фактор био је Први светски рат који је 1918. године још био у току. Након што је 6. децембра 1917. године Финска прогласила независност, државна граница се приближила на само 35 километара од Петрограда. 2. марта немачка војска је почела да бомбардује град артиљеријом великог домета. 10. марта тајни воз са Владимиром Лењином и другим високим бољшевичким званичницима напустио је Петроград и отишао за Москву. 12. марта завршен је процес пребацивања престонице у Москву.

Али остаје питање: зашто овом граду никада није промењено име?

Грозница преименовања 

Током свог живота Лењин је био одлучно против тога да било какви градови, насеља и улице добијају име по њему. Али, 26. јануара 1924. године, само неколико дана после Лењинове смрти, Други конгрес Совјета СССР-а променио је назив Петроград (некадашњи Санкт Петербург) у Лењинград, наводећи као разлог то што је „револуционарна активност Владимира Лењина процветала најпре у Петроградуˮ. 

Владимир Љенин

„Грозницу преименовањаˮ лансирао је Јосиф Стаљин који притом није пропустио ни да на овај начин овековечи сопствено име. Град Доњецк у данас спорном Доњецком региону Украјине, некадашња Јузовка, добио је 1924. године има Стаљино. Годину дана касније, 1925, Царицин (данашњи Волгоград) постао је Стаљинград. Док је Душанбе (престоница Таџикистана) променио име у Стаљинабад 1929. године, а Новокузњецк у Сибиру постао Стаљинск 1932. 

И други руски највећи и најважнији градови добијали су имена по значајним бољшевичким вођама. 1924. године Јекатеринбург је постао Свердловск по Јакову Свердлову (1885-1919), 1931. године Твер је променио назив у Калињин по Михаилу Калињину (1875-1946), 1932. Нижњи Новгород је постао Горки по чувеном писцу Максиму Горком (1868-1936), који је ту рођен (мада се сам Горки противио овој одлуци и забранио да се ново име града користи међу његовом породицом и пријатељима). 1935. године Самара је постала Кујбишев по Валериану Кујбишеву (1888-1935), а Ставропољ је добио назив Ворошиловск по војном команданту Клименту Ворошилову (1888-1969).

Москва, 1937.

Предлози да Москва промени име

Први пут идеја се појавила 1927. године. Око 200 бољшевичких чиновника поднело је молбу да Москва промени име у Иљич (име по оцу Владимира Лењина), образлажући да је „Лењин основао слободну Русијуˮ. Стаљин је одбио предлог говорећи да би било превише да два велика града понесу Лењиново име.

Други покушај догодио се 1938. године, а био је дело Николаја Јежова (1895-1940),тадашњег народног комесара за унутрашње послове, такође суровог извршиоца Стаљинових наређења и егзекутора, који је почео да губи моћ и Стаљиново поверење. У покушају да поново придобије вођу, Јежов је својим подређенима наложио да израде пројекат према којем би Москва променила име у Стаљинодар. Али Јежов није узео у обзир да је Стаљин мрзео ласкање и удвориштво. Јежов није поживео дуго након тога. Погубљен је две године касније.

Постоје подаци о томе да се питање промене имена Москве покретало и после Другог светског рата (али Стаљин је поново одбацио предлог), али и још једном после Стаљинове смрт, када су неки његови бивши сарадници покушали постхумно да назову престоницу по њему. Међутим, овај последњи покушај је обесмишљен политиком дестаљинизације.

Можда ће некоме изгледати необично што тоталитарни вођа који је по себи назвао многе градове и насеља и самом себи подизао споменике широм земље, није желео да престоница понесе његово име и одлучно био против сваког таквог покушаја. Међутим, то није једина прилика када је Стаљин показао одсуство таштине. Зна се да је Стаљин избрисао свој портрет са нацрта за Орден Победе и одбацио идеју да Московски државни универзитет понесе његово име.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“