Како је била организована армија у Старој Русији?

Историја
ГЕОРГИЈ МАНАЈЕВ
Организација руске армије од 9. до 16. века је сложено питање. Популарна историја се тиме ретко бави, али ми смо се потрудили да поједноставимо тему како би се лакше схватило колико је руска армија у тим древним временима била самобитна.

Доба дружине

Најстарији облик руске војне јединице (9-11 век) била је дружина, тј. одред искусних ратника на челу са кнезом. У почетку су дружину чинили људи из најближег кнежевог окружења. Они су живели на кнежевом двору и јели за истом трпезом.

Прве дружине су биле веома мале, свега 200-300 ратника. Кнез је управљао својом облашћу помоћу дружине, са њом је редовно обилазио „волост“ (земљу којом је владао), узимао порез и бранио становништво од непријатеља.

Како се руска земља ширила тако је расла и дружина. Временом је то постала јединица од 2.000 ратника са одговарајућом унутрашњом хијерархијом. Највиши чинови у дружини су били бољари, чланови кнежевог ратног савета.

У случају озбиљног конфликта са другом кнежевином или страним непријатељем кнез је формирао добровољачке одреде у које су примани ратници са коњем и ратном опремом.

У биткама је кнез обично ишао напред, испред целе дружине и добровољачког одреда (ако је он постојао). Та застарела „јуначка“ тактика је била један од фактора који су допринели да монголско-татарска племена лако побеђују руску војску јер су кнеза брзо убијали. Други разлог је био проста организација коњаника, пешадије и стрелаца, чији одреди су једноставно ишли за својим предводником и барјаком.

Током 13. и 14. века, када су руске земље зависиле од монголске државе, Руси су постепено трансформисали своју армију тако да буде ефикаснија у нападу и одбрани. Која формација им је донела коначну победу над вишевековним непријтељем?

Од градских пукова до копнене војске

Од 1228. до 1462. године руски ратници су учествовали најмање у 302 рата, односно ратна похода, од тога 200 против страних непријатеља. У доба татарско-монголске владавине руска земља се изделила на кнежевине од којих је свака имала свој утврђени град и свога моћног кнеза, а сваки град је био у обавези да формира градски пук, тј. мешовиту војну јединицу коју су чинили коњаници и пешадинци са различитом опремом и оружјем. Ти одреди су били ефикасни у локалним ратовима између кнежевина, али нису били подесни за централизовану и добро организовану армију. Зато су руски кнезови почели да стварају копнену војску.

Копнена војска је коначно формирана за време великог московског кнеза Ивана III. Била је заснована на земљопоседништву. Велики кнез је својим главним помоћницима (кнезовима и бољарима који су били у његовој служби) дао право да контролишу одређене области, да владају у њима и убирају порез, а заузврат су ти људи и њихово мушко потомство имали доживотну и наследну војну обавезу да служе великом кнезу, да командују деловима његове армије и обезбеђују одређени број војника. То је била такозвана „служба по очевини“ („по отечеству“), тј. наследна.

Наследни официри и њихови рођаци (земљопоседници) увек су служили у коњици, били су најбоље опрмељени и имали највише искуства. Била је то елитна, најубојитија формација копнене армије. Али коњица није била довољна, и зато су наследни официри доводили са собом пешадију.

Пешадинци су били људи који су живели на имањима наследних официра. Међу њима је било оних који су ангажовани у војној служби за новац. То је била „служба по избору“ („по прибору“). Међу „изабранима“ били су први стрелци, артиљерци, инжењерци, ковачи, војне архитекте и други искусни људи који су поседовали потребне вештине. Они су ангажовани само у време рата.

Трећи велики део копнене армије чинили су „регрути“, људи из нижих сталежа који су живели на земљи наследних официра. То је била „служба по указу“ („по призыву“). Поједини „регрути“ су носили једноставно оружје, али су већином коришћени за копање ровова, за прављење утврђивање положаја и за транспорт муниције, стоке и провијанта.

Копнена армија: команда и бројно стање

Велики московски кнез (касније цар) и људи из његовог најближег окружења који су чинили државни и војни врх, тј. Бољарску думу, именовали су врховног команданта, такозваног „великог војводу“. Под његовом контролом су биле млађе војводе.

Главна војна институција звала се „Разрјадни приказ“ (или једноставно „Разрјад“). Ту се водила евиденција наследних официра.

Разрјад је служио и као судска институција за све наследне официре. Он је врбовао ратнике и комплетирао пукове, организовао редовне вежбе и обуку, контролисао финансирање армије, па чак и управљао пограничним тврђавама и градовима.

Тешко је рећи колико је било војника у копненој армији, јер је значајан део тих записа изгорео у пожару 1812. године у Москви. Према најпрецизнијим проценама, крајем 16. века је копнена армија имала око 100.000 људи. Сачувани су фрагменти записа који садрже тачне бројке. На пример, 1630. године је цела копнена армија бројала 92.555 људи. Од тога су трећина били племићи (служба „по очинству“), трећина стрелци („по избору“), отприлике једна десетина су били козаци, итд. Армија је 1651. године бројала 133.210, а 1680. године 164.600 војника. Додуше, копнена армија никада није била ангажована у пуном саставу, тако да поменути подаци одражавају број свих регистрованих војних лица у одређеном периоду.

У 17. веку је копнена армија доживела читав низ структурних, кадровских и административних трансформација које су Петру Великом послужиле као темељ за свеобухватну војну реформу.