- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
1. Лазар Каганович (1893-1991)
Archive photo
Још је Лењин Кагановичу поверавао најодговорније дужности. Стаљин је узорног у извршним функцијама и суровог Лазара задуживао за реализацију најважнијих државних задатака, попут спровођења колективизације, успостављања рада железнице, реконструкције Москве, изградњу престоничког метроа. Московска подземна железница прво је носила име Кагановича, до 1955. године, да би потом била названа по Лењину.
Кагановичев се одушевљено прихватао свих послова, а његов главни адут било је уливање страха људима. Он се интензивно борио против „штеточина“ у свим областима, а шпијуне је видео чак и међу машиновођама.
Управо Каганович је допринео напретку партијске каријере Хрушчова, међутим после Стаљинове смрти није подржао његову кандидатуру на месту првог човек државе. Хрушчов га је оптужио за саучесништво у репресијама и стаљинистичком терору, уклонио са високих положаја, а затим и лишио партијске књижице.
Последњих тридесет година живота Каганович је провео у самоћи. Некада свемоћном човеку окренули су леђа апсолутно сви, али је он до краја остао веран својим убеђењима и Стаљину лично.
Прочитајте такође! Давитељ против давитеља: Борба за власт после Стаљинове смрти
2. Вјачеслав Молотов (1890-1986)
Анатолиј Гаранин / Sputnik
Стаљин је био први бољшевик са којим се Молотов упознао. После Лењинове смрти Молотов је подржао Стаљина у унутарпартијској борби за власт. Стаљин је Молотову поверио бављење питањима одбране, индустријализације и економског раста. Био је задужен за убрзани темпо и стандарде петољетки у индустрији и заједно са Кагановичем спроводио колективизацију. Молотов је потписивао и спискове за стрељања људи које је партија сматрала штетним члановима друштва.
Молотов је у свету постао познат као народни комесар за спољне послове. 1939 године склопио је споразум о ненападању са Немачком, познатији као Пакт Молотов-Рибентроп. Стаљин му је поверио вођење свих дипломатских преговора за време Другог светског рата.
После Стаљинове смрти Молотов је у партијским редовима предводио борбу против Хрушчова. Међутим, када се овај учврстио на власти, скинуо је Молотова са високих функција, а касније му и одузео партијску књижицу, као и Кагановичу, због улоге у злочинима стаљинистичког режима.
Међутим, 1986. године Молотов је успео да обнови чланство у партији поставши њен најстарији члан. Исте године је и умро, нешто мало пре свог 97. рођендана.
Детаљније о Молотову прочитајте овде.
3. Сергеј Киров (1886-1934)
Sputnik
Вјачеслав Молотов тврдио је да је Киров био Стаљинов омиљени сарадник. Бољшевицима се прикључио тек након што су ови 1917. године извели Октобарски преврат. Пре тога био је у „вези“ са другим крилом партије, мењшевицима. Стаљин обично такве ствари није праштао, ослобађајући се многих револуционара. Међутим, Кирова је лично штитио од напада других чланова партије и поставио га за члана Политбироа централног комитета партије, па је тако заправо овај постао један од кључних људи у земљи.
Међу партијским руководством без нарочитог ауторитета, Киров се издвајао харизмом и говорничким умећем. Иступао је пред радницима у фабрикама, а они су га доживљавали као једног од њих. Остављао је утисак једноставне особе и широко се осмехивао.
Убијен је недалеко од свог кабинета у Лењинграду 1934. године. Иако је убица који је пуцао на Кирова приведен, мотиви убиства нису разјашњени, а остало је непознаница и то да ли је неко стајао иза њега или је деловао самостално светећи се због своје неуспешне партијске каријере.
Стаљин је наредио да се сарадник освети и међу „опозиционарима“ пронађу присталице његовог бившег партијског опонента Зиновјева. Иако није јасно да ли се радило о завери, после убиства Кирова уследио је талас репресија и погубљења људи, осумњичених за заверу. Верује се да је то био почетак великог терора.
Прочитајте такође! Како су у Стаљиново време људи нестајали чак и са фотографија
4. Климент Ворошилов (1881-1969)
Анатолиј Гаранин / Sputnik
Овај човек био је рекордер по времену проведеном на власти. Члан Политбироа централног комитета партије био је 34 године.
Био је један од најоданијих Стаљинових сарадника. После Лењинове смрти стао је на његову страну у унутарпартијским борбама. Касније је написао књигу „Стаљин у Грађанском рату“. Био је један од првих маршала Совјетског Савеза, спроводио војне реформе, био министар одбране. Као особа блиска Стаљину он је, као и многи други његови сарадници, потписивао спискове за стрељања и прогонио војне старешине.
После Стаљинове смрти у периоду од седам година Ворошилов је био председник Президијума Врховног Совјета СССР-а, дакле на званично најважнијој функција у земљи (практично државом је руководио генерални секретар партије). Он је доживео дубоку старост и до краја живота био члан партије и у највишем руководству СССР-а. Ворошилов је постао један од малобројних Стаљинових сарадника који је сахрањен крај Кремаљских зидина.
5. Лаврентиj Бериja (1899-1953)
Sputnik
Лаврентиј Берија је 1917. године постао бољшевик и у време Грађанског рата ступио у службу у Азербејџанском одељењу Чеке. Поставши професионални чекиста и службеник државне безбедности касније је био одговаран за поменута питања у Грузијској ССР и читавом кавкаском региону. А потом и у НКВД-у Совјетског Савеза и на крају постао члан партијске врхушке.
Берија је последњих година вођиног живота био радо виђен гост у његовом најближем окружењу. Он је често боравио у његовој кући и викендици, о чему сведоче бројне фотографије Берије у друштву Стаљинове породице.
Берија је био одговоран за нуклеарне пројекте, као и за масовну депортацију појединих народа који су могли да сарађују са Хитлером на окупираним територијама. Берија је надгледао план убиства Лава Троцког и интензивно откривао и прогонио „стране агенте“ и шпијуне у земљи.
Говорило се да је Берија намамљивао младе жене и глумице претећи прогоном било њима или члановима њихових фамилија и наговарајући их на контакт или чак и силујући их.
После Стаљинове смрти Берија је 1953. године осуђен за некажњена погубљења људи који му нису били по вољи и бројне антисовјетске завере (многе су се тицале прошлости и биле без јаких доказа). Те године је и стрељан.
Детаљније о Берији прочитајте овде.