Против кога су Руси ратовали у Ирану у Првом светском рату?

Иран као бојно поље

Руска војска у Исфахану.

Public domain

Иран није намеравао да учествује у Првом светском рату. Земља је била исцрпљена услед унутрашњих политичких трзавица, економских проблема, сталних бунтова и нереда, па је природно што је хтела да остане по страни у конфликту између Антанте и Централних сила.

Са друге стране, стратешки положај Ирана је био сувише важан да би зараћене стране обраћале пажњу на неутралност. Русија и Велика Британија су у овој земљи имале велики утицај, што никако није одговарало Османском и Немачком царству, чији је циљ био да потисну противнике из тог региона.

Највећу забринутост Истамбула изазивале су руске трупе размештене у северозападном делу Ирана (у такозваном иранском Азербејџану). Руски цар их је увео ради заштите својих поданика током грађанског рата који је у овој земљи беснео 1909. године. Када је почео Први светски рат оне су још увек биле ту, и поред вишекратних захтева иранске владе да се повуку. Турци су 1914. године изјавили Иранцима да у новонасталим околностима не могу да поштују њихову неутралност.

Public domain

Османлијска царевина је 2. новембра те године ушла у светски рат и одмах је покренула борбена дејства против Руса, не само на Кавказу, него и на територији Персије. Турци су почетком 1915. заузели велики део провинције са центром у Табризу и добили могућност да стигну до нафтних поља у руском Азербејџану.

Руси су се брзо организовали и кренули у контранапад, приморавши османлијску војску да се повуче. Почео је позициони рат са којим је Иран морао да се помири и да чека крај конфликта, не улазећи у конфронтацију ни са једном страном.

Рат против „неверних“

Британски и руски официри у Месопотамији, 1916.

Public domain

Када нису ништа постигли оружјем, Турци су се (заједно са Немцима) усредсредили на пропаганду и шпијунажу. Почели су да распирују антируско и антибританско расположење међу становницима и да их позивају у „свети рат“ против двеју империја које угњетавају Иран. Уједно су убацивали у земљу официре турске и немачке обавештајне службе, да шаљу караване са оружјем и муницијом, и да успостављају контакте са шитским поглаварима и предводницима локалних племена.

Како је касније записао руски официр Алексеј Јемељанов, који се тада налазио у Персији, хоџе су у џамијама говориле ово: „Турци сунити су већ подигли мач против крста. Шити, сада је ред на вас! Поробљени народи имају једног пријатеља, и то је немачки народ. Ислам има једног заштитника пред Алахом, и то је пророк, а на грешној земљи је то немачки император“. 

Руски корпус

Британске јединице у Хамадану са командантом Лајонелом Данстервилом, Први светски рат.

Public domain

Придобијање Ирана је било тек почетак. Берлин и Истамбул су слали своје агенте и војне одреде у Авганистан и северозападну Индију са намером да и тамо подгреју атмосферу и распале народноослободилачки рат локалних муслимана против „неверних“.

Персијска козачка бригада Његовог величанства шаха.

Public domain

Савезници у Антанти су брзо схватили да захваљујући деловању Турака и Немаца цео регион може да букне као слама, и почели су да дејствују. У октобру 1915. године у иранској луци Ензели на Каспијском мору искрцао се руски корпус генерала Николаја Баратова са око 8.000 људи и 20 оруђа.

Корпус је брзо напредовао на југ земље, уништавајући одреде персијске жандармерније, пронемачке и протурске снаге. Непријатељ је био знатно бројнији (само је жандара било преко 7.000), али је постизао успех захваљујући брзини и фактору изненађења. Ирански шах се и даље придржавао неутралности, али да је одлучио (или био приморан) да објави рат Антанти, Баратову би био наређено да „заузме Техеран и учврсти политичку позицију Русије у Персији“.

Немачки кајзер у Глиполију, октобар 1917. Слева надесно: немачки адмирал Гвидо фон Уседом у османској униформи, немачки цар Вилхелм II, Енвер-паша и вицеадмирал Јоханес Мертен.

Public domain

У децембру 1915. године са руских територија у Средњој Азији у Иран се упутио Хорасански одред од хиљаду људи. Спојивши се са енглеским трупама он је ловио и ликвидирао немачко-турске групе које су покушавале да продру у Авганистан.

У пролеће 1916. године главнина пронемачких и протурских снага у Ирану је уништена или потиснута на османлијску територију. Баратовљев корпус је ушао у Месопотамију (Ирак) која је припадала Османлијском царству и тамо се спојио са британским трупама. На молбу савезника који су код Багдада трпели велики притисак турских снага Баратов је послао чету Василија Гамалија у непријатељску позадину. Прешавши по несносној врућини преко хиљаду километара, та група је привукла пажњу непријатеља, што је Британцима омогућило да добију на времену и доведу појачање.

Генерал коњице Н. Н. Бератов.

Public domain

У новембру исте године руске трупе су спасле режим иранског владара Ахмеда-шах Каџара када је у Техерану букнуо устанак против његове власти. Каџар се за то време скривао у руској амбасади.

Повлачење из Ирана

Требало је да руски корпус 1917. године заједно са Енглезима учествује у походу на Мосул, али је у Русији избила револуција и пореметила све планове.

Нова руска власт је покренула такозвану „демократизацију армије“ (тј. практично је укинула војну хијерархију), после чега се армија брзо распала, а то се неминовно одразило и на Баратовљеве војнике у Персији. После Октобарске револуције у овом региону није више било руских трупа. Велика Британија је остала једина утицајна страна сила у Ирану, па је чак убрзо запосела и северни део земље, где је некада била сфера руских интереса.

Прва кавкаска козачка дивизија.

Public domain

Русија се 1920. године (дакле, већ у совјетском периоду) вратила у Иран. Бољшевици су подржали један устанак против шахове власти, надајући се да ће тако совјетизовати ову земљу, али им то није пошло за руком.

Након нешто више од 20 година Руси и Британци су поново дејствовали у Ирану као савезници. Током Другог светског рата, у августу и септембру 1941. године ове две земље су заједно извеле операцију у којој су привремено окупирале део Ирана и збациле са власти шаха Резу Пахлавија, наклоњеног Немцима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!