Против кога су Руси ратовали у Ирану у Првом светском рату?

Иран као бојно поље

Иран није намеравао да учествује у Првом светском рату. Земља је била исцрпљена услед унутрашњих политичких трзавица, економских проблема, сталних бунтова и нереда, па је природно што је хтела да остане по страни у конфликту између Антанте и Централних сила.

Са друге стране, стратешки положај Ирана је био сувише важан да би зараћене стране обраћале пажњу на неутралност. Русија и Велика Британија су у овој земљи имале велики утицај, што никако није одговарало Османском и Немачком царству, чији је циљ био да потисну противнике из тог региона.

Највећу забринутост Истамбула изазивале су руске трупе размештене у северозападном делу Ирана (у такозваном иранском Азербејџану). Руски цар их је увео ради заштите својих поданика током грађанског рата који је у овој земљи беснео 1909. године. Када је почео Први светски рат оне су још увек биле ту, и поред вишекратних захтева иранске владе да се повуку. Турци су 1914. године изјавили Иранцима да у новонасталим околностима не могу да поштују њихову неутралност.

Османлијска царевина је 2. новембра те године ушла у светски рат и одмах је покренула борбена дејства против Руса, не само на Кавказу, него и на територији Персије. Турци су почетком 1915. заузели велики део провинције са центром у Табризу и добили могућност да стигну до нафтних поља у руском Азербејџану.

Руси су се брзо организовали и кренули у контранапад, приморавши османлијску војску да се повуче. Почео је позициони рат са којим је Иран морао да се помири и да чека крај конфликта, не улазећи у конфронтацију ни са једном страном.

Рат против „неверних“

Када нису ништа постигли оружјем, Турци су се (заједно са Немцима) усредсредили на пропаганду и шпијунажу. Почели су да распирују антируско и антибританско расположење међу становницима и да их позивају у „свети рат“ против двеју империја које угњетавају Иран. Уједно су убацивали у земљу официре турске и немачке обавештајне службе, да шаљу караване са оружјем и муницијом, и да успостављају контакте са шитским поглаварима и предводницима локалних племена.

Како је касније записао руски официр Алексеј Јемељанов, који се тада налазио у Персији, хоџе су у џамијама говориле ово: „Турци сунити су већ подигли мач против крста. Шити, сада је ред на вас! Поробљени народи имају једног пријатеља, и то је немачки народ. Ислам има једног заштитника пред Алахом, и то је пророк, а на грешној земљи је то немачки император“. 

Руски корпус

Придобијање Ирана је било тек почетак. Берлин и Истамбул су слали своје агенте и војне одреде у Авганистан и северозападну Индију са намером да и тамо подгреју атмосферу и распале народноослободилачки рат локалних муслимана против „неверних“.

Савезници у Антанти су брзо схватили да захваљујући деловању Турака и Немаца цео регион може да букне као слама, и почели су да дејствују. У октобру 1915. године у иранској луци Ензели на Каспијском мору искрцао се руски корпус генерала Николаја Баратова са око 8.000 људи и 20 оруђа.

Корпус је брзо напредовао на југ земље, уништавајући одреде персијске жандармерније, пронемачке и протурске снаге. Непријатељ је био знатно бројнији (само је жандара било преко 7.000), али је постизао успех захваљујући брзини и фактору изненађења. Ирански шах се и даље придржавао неутралности, али да је одлучио (или био приморан) да објави рат Антанти, Баратову би био наређено да „заузме Техеран и учврсти политичку позицију Русије у Персији“.

У децембру 1915. године са руских територија у Средњој Азији у Иран се упутио Хорасански одред од хиљаду људи. Спојивши се са енглеским трупама он је ловио и ликвидирао немачко-турске групе које су покушавале да продру у Авганистан.

У пролеће 1916. године главнина пронемачких и протурских снага у Ирану је уништена или потиснута на османлијску територију. Баратовљев корпус је ушао у Месопотамију (Ирак) која је припадала Османлијском царству и тамо се спојио са британским трупама. На молбу савезника који су код Багдада трпели велики притисак турских снага Баратов је послао чету Василија Гамалија у непријатељску позадину. Прешавши по несносној врућини преко хиљаду километара, та група је привукла пажњу непријатеља, што је Британцима омогућило да добију на времену и доведу појачање.

У новембру исте године руске трупе су спасле режим иранског владара Ахмеда-шах Каџара када је у Техерану букнуо устанак против његове власти. Каџар се за то време скривао у руској амбасади.

Повлачење из Ирана

Требало је да руски корпус 1917. године заједно са Енглезима учествује у походу на Мосул, али је у Русији избила револуција и пореметила све планове.

Нова руска власт је покренула такозвану „демократизацију армије“ (тј. практично је укинула војну хијерархију), после чега се армија брзо распала, а то се неминовно одразило и на Баратовљеве војнике у Персији. После Октобарске револуције у овом региону није више било руских трупа. Велика Британија је остала једина утицајна страна сила у Ирану, па је чак убрзо запосела и северни део земље, где је некада била сфера руских интереса.

Русија се 1920. године (дакле, већ у совјетском периоду) вратила у Иран. Бољшевици су подржали један устанак против шахове власти, надајући се да ће тако совјетизовати ову земљу, али им то није пошло за руком.

Након нешто више од 20 година Руси и Британци су поново дејствовали у Ирану као савезници. Током Другог светског рата, у августу и септембру 1941. године ове две земље су заједно извеле операцију у којој су привремено окупирале део Ирана и збациле са власти шаха Резу Пахлавија, наклоњеног Немцима.