Крајем 1919. године готово свима у Русији постало је јасно да су победу у Грађанском рату однели бољшевици. Белогардејци су били поражени на свим правцима, у Сибиру, на руском северу, код Петрограда (тако се у то време звао Санкт Петербург). У јесен у близини Москве такозване Оружане снаге Југа Русије пропустиле су последњу шансу да униште совјетску власт и хаотично су се повлачили према црноморском приморју.
Током тих неколико година колико је Русију потресао унутрашњи конфликт, ниво бруталности и насиља које су сукобљене стране испољавале досезао је неслућене размере. Како црвени, тако и бели спроводили су терор где год су стигли у виду стрељања и вешања.
„Дошао је тренутак када смо морали да уништимо буржоазију, иначе би она уништила нас“, писао је 31. августа 1918. године лист Правда. „Наши градови треба немилосрдно да буду очишћени од буржоаске трулежи, сва та господа ће бити регистрована и они који буду представљали опасност за револуционарну класу уништени. Химна радничке класе одсада ће бити песма мржње и освете!“ У таквој ситуацији побеђени су имали могућност или да се предају на милост победника или да беже.
Емиграција је почела да се појављује још после рушења самодржавља и императорског уређења марта 1917. године. Русију су напуштали најбогатији грађани, који су имали довољно материјалних средстава за несметани боравак у главним градовима Западне Европе. Са бољшевичким превратом и почетком Грађанског рата одлазак оних који су били незадовољни новом влашћу вишеструко је повећан. Када је постало недвосмислено јасно да је бели покрет осуђен на пропаст егзодус је добио масовни карактер.
У фебруару и марту 1920. године уништене и деморалисане јединице Оружаних снага југа Русије евакуисале су се из црноморских лука. Пошто је Црвена армија била белима буквално за петама укрцавање на бродове у Новоросиjску било је организовано до зла бога лоше и праћено потпуним хаосом и паником. „Водила се борба за место на броду, за спасење. Бројне људске драме одвијале су се на градским трговима и улицама у тим страшним данима. Много зверских осећања избијало је на површину пред опасношћу која се надвијала, огољене страсти заглушивале су савест, а човек човеку постајао љути непријатељ“, сећао се генерал Антон Деникин, командант белих трупа.
Бродови беле ескадре, италијанска, британска и француска пловила евакуисала су више од 30 хиљада војника и цивилних избеглица. Поред тога неколико десетина хиљада њих није успело да се евакуише. Када су бољшевици заузели град многи бели козаци који су ту остали били су мобилисани у Црвену армију, неки добровољно, неки принудно, и послати на пољски фронт. Далеко тужнија била је судбина официра Оружаних снага југа русије. Један део је био стрељан, а други извршио самоубиство.
„Сећам се команданта дроздовског пука који је стајао поред мене заједно са супругом и двоје деце од три и пет година“, говорио је један од сведока новоросијске трагедије. „Пошто их је прекрстио и пољубио пуцао је сваком понаособ у уво. Прекрсти жену, у сузама се опрашта од ње, она пада погођена, а онда он последњи метак испаљује у себе“.
Крим је био последње упориште Оружаних снага југа Русије које су промениле име у Руску војску. Белогардејцима са 40 хиљада припадника супротставила се четвороструко бројнија Црвена армија Михаила Фрунзеа. Петар Врангел који је на месту команданта заменио Деникина схватао је да не може да задржи полуострво. Много пре главне офанзиве црвених на Перекопску превлаку почетком 1920. године он је издао наредбу о припреми евакуације великих размера.
За разлику од новоросијске, евакуација са Јалте, из Феодосије, Севастопоља, Јевпаторије и Керча била је организована и мање-више мирна. „Прво што треба приметити је одсуство панике“, писао је члан беле владе на полуострву Петар Бобровски у свом дневнику под називом „Кримска евакуација“. „Владао је велики хаос, гвоздена рука власти се није осећала. Међутим, мада и хаотично, уз кашњења, неко је ипак издавао наређења, други их испуњавао и евакуација се одвијала својим током.“ Док је Црвена армија освојила утврђења на превлаци и стигла до кримских лука евакуација је већ била завршена.
Преко 130 хиљада војника и цивила било је евакуисано са полуострва на 136 бродова беле флоте и Антанте. Прво место њиховог боравка био је Истамбул одакле су се убрзо расули по целом свету. „Шта све нисам радио, и као праља и кловн и ретушер у фотографској радњи, мајстор за играчке, прао судове у ресторану, продавао крофне и вечерња издања новина, био утоваривач у луци и гледао у длан, говорио је о свом животу у главном граду Турске редов Георгиј Фјодоров. Чврсто сам се хватао за све за шта се могло ухватити да не умрем од глади у том великом страном граду“.
Последње велико жариште отпора совјетској власти у Русији, због своје удаљености од Москве и Петрограда, био је Далеки исток који се под совјетском влашћу нашао тек крајем 1922. године. Већина од десетак хиљада избеглица из тог региона населила се у суседној Кини која је у то време пролазила кроз период Господара рата (1916-1928). Земља је била подељена међу војно-политичким кликама које су се непрестано међусобно гложиле и биле силно заинтересоване да привуку на своју страну професионалне беле официре са драгоценим ратним искуством. Пошто су 1931. године Јапанци заузели Манџурију многи белогардејци завршили су у служби у кинеској војсци.
Током Грађанског рата земљу је напустило укупно од 1,3 до 2 милиона људи. Неки од емиграната врло брзо су се вратили у отаџбину решени да се помире са новим властима. Други су се, пак, надали да ће бољшевици остати на власти најдуже између пет и седам година, после чега ће се мирно вратити кући, како би градили нову Русију. Таквим сновима, заправо, није било суђено да се остваре.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
