Како је изгледао порођај у Старој Русији?

Кирил Лемох
Током трудноће су радиле, порађале се у штали или бањи, помоћ налазиле у молитви и чинима... И то понављале десет до петнаест пута у животу.

Сељанке у Русији нису имале „трудничко боловањеˮ ни „породиљско одсуствоˮ све до 1917. године (а када се појавило, било је то прва мера ове врсте на свету). Током трудноће су настављале са уобичајеним пословима. „Она обавља све послове у кући и на пољу: копа и окопава, сади или вади кромпир, све до порођајаˮ, записала је Олга Семјонова (Тјан-Шанска), руски етнограф из 19. века. „Неке жене би се породиле док су месиле хлеб. Неке док су радиле у пољу, а неке у запрежним колима (осетивши да се порођај ближи, неке би, наиме, пожуриле кући).ˮ

Порођај уз траве и чини

Руси су некада рано ступали у брак. У 16. и 17. веку дечаци су се женили већ од петнаесте године, а девојке удавале од тринаесте. У 19. веку људи на селу ванчавали су се у узрасту од 18 до 20 година. Нажалост, ране трудноће овим паровима често су доносиле мртворођенчад, јер младо тело девојке није могло да изнесе трудноћу. Касније у животу ситуација би се поправила, али стопа смртности деце била је у то доба и даље висока. Жена би често родила 10-15 деце, али обично не би сва доживела да одрасту. Што је значило да се жена у Старој Русији доста често порађала.

Прва особа коју би позвали кад би порођај почео била је сеоска бабица. У то доба у сваком селу било је више жена које су умеле да пруже помоћ приликом порођаја. На руском су се звале „повитухеˮ.

Повитухе су обично биле зреле жене са децом које више нису могле да рађају. И наравно, које су умеле да помогну при порођају. Ово умеће се преносило с колена на колено. Већина повитуха је, наиме, ову вештину научила од својих мајки. Сматрало се да су повитухе које помажу деци да дођу на свет нешто као „добре вештицеˮ. Оне су познавале доста древних паганских чини и знале како да користе лековито биље.

Покровитељка бабица била је Саломеја или Салома, жена која је присуствовала рођењу Исуса Христа. Иако се она спомиње само у апокрифним Јеванђељима, њен лик је ушао у иконографију Рођења Христовог и у народне обичаје у Русији. Када би порођај почео, повитуха би обично очитала молитву „Мајко Соломонија, узми златне кључеве, отвори кост рођења слузи Божјемˮ и попрскала жену водом из потока или реке.

Висећи о греду

Рускиње се нису порађале у својој кући. Изба је била духовно чисто место, а порођај прилично „нечистˮ посао који се обично обављао у штали (ако је време дозвољавало) или у „бањиˮ (руској сауни). Рускиње су се обично порађале стојећи, држећи крајеве чаршава пребаченог преко греде таванице. Олга Семјонова је забележила да би „жена понекад морала тако дуго да виси о греду да би је руке болеле две недеље после порођајаˮ.

Повитухе су користиле застареле методе да помогну при порођају, али савремене бабице тврде да оне имају смисла. Ако би порођај текао сувише споро, повитуха би жени рекла да устане и три пута обиђе око стола или да стане са раширеним ногама тако да њен муж може три пута да се провуче кроз њих. Ове методе су заиста доводиле до бржег порођаја.

Ако би порођај трајао дуже од 24 сата, сматрало се да је ситуација забрињавајућа (што потврђују и савремене бабице). У сеоској цркви би се у том случају служила молебан, а повитуха би почела да користи нешто интензивније методе да помогне детету да изађе. Обично је то била масажа, купање у топлој води итд.

Поред црквене службе, повитухе су некад користиле и неку народну магију. Рекле би, на пример, рођацима жене да отворе све браве и сва врата у кући, да отворе уопште све што је затворено, одвежу пертле на ципелама, каишеве, распусте плетенице и сл. Важило је правило да се захтеви повитухе током порођаја беспоговорно испуњавају.

После рођења

Када је беба рођена, повитуха би пресекла пупчану врпцу и први пут је окупала. Повитухе су остајале са мајком неколико дана после рођења, помажући породиљи и детету. Повитуха је могла да „ојачаˮ бебу, да јој правилно формира тело и главу користећи једноставне покрете. Повитухе су такође лечиле пролапс материце који је био честа појава код порођаја.

После неколико дана повитуха је одлазила, обично после крштења детета. Она је притом добијала „платуˮ у облику дарова. Обично су то биле две векне хлеба, марама и 50 копејки (мала сума за коју се могла купити керозинска лампа или метална канта).

Веровало се да је од порођаја „повитухаˮ повезана са дететом до краја живота. У руским селима дан после Божића био је посвећен повитухама и тада би сви одлазили у кућу своје повитухе односећи јој ситне поклоне: палачинке, пите, пешкир или комад одеће.

Тек 1757. године, захваљујући Павелу Кондоидију (1710-1760), руском доктору грчког порекла, отворене су прве професионалне школе за бабице у Москви и Санкт Петербургу, а затим и у другим руским градовима. Од краја 19. века бабица је била званична позиција у руским градовима, при чему су оне биле под надлежношћу локалне полицијске управе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“