Тајна правила руске избе

Иако већина Руса данас живи у савременим становима, свако од њих зна шта је „изба“. Изба је традиционална брвнара и главни тип руске сеоске куће, па се често појављује у народним бајкама и песмама. Баба Јага, архетип вештице код словенских народа, живи у таквој једној изби на кокошијим ногама. Иља Муромец, епски руски јунак, провео је 33 године лежећи на „пећки“ у својој изби, док није кренуо у борбу са злом које се надвило над земљом. Тако је било у причама. У стварном животу изба је била дом многих генерација Руса, баш као што су модерни станови места где ми живимо. Прича о изби је прича о томе како се некада живело у Русији.

Обреди жртвовања, коњска глава и животињске коже

Изба је најчешће била дрвена колиба са двостраним кровом од сена и прозорима на предњој страни. Постојао је обичај да се, у складу са паганским веровањима, пре почетка градње жртвује нека животиња, најчешће кокошка, којој се одсецала глава и стављала испод будуће грађевине. Овај обичај и даље постоји у градовима, мада у измењеној форми – у нови стан прво треба да уђе мачка, па тек онда људи. Они који немају мачку за ову прилику је позајмљују од рођака или пријатеља.

Пошто је камен као грађевински материјал био редак у Русији, избе су прављене од дрвета, и то бора или смреке, а не од брезе иако је она често, некада и најчешће дрво у руским крајевима. Прича се да су се људи који су живели у колибама од брезовине лоше осећали, да нису добро спавали и да су чак губили косу. Избе често нису имале темеље, већ само дрвени под, осим у мочварним пределима, где су постављане на дрвене стубове или пањеве, што је очигледно била инспирација за „кокошје ноге“ Баба Јагине колибе.

Двострани кров покривен сламом била је још једна одлика избе. Предња страна крова често је била у облику коњске главе. У давна времена није било прозора, већ су постојали отвори за вентилацију покривени даскама или животињским кожама, а тек су се у 18. и 19. веку појавили „красни“ („лепи“) стаклени прозори са украшеним рамовима. Ови прозори налазили су се на предњем зиду куће који је гледао на улицу. Предвече су на клупама под прозором седеле младе сељанке и „бабушке“ са преслицама у рукама, посматрале пролазнике и размењивале сеоске новости.

Домовој је мали кућни дух из словенске митологије. Уобичајено место становања му је - иза „пећке“. На слици: Иван Билибин: Домовој (1934).

Изба је обично имала врата на бочној или задњој страни. За Русе су врата одувек представљала пролаз између „спољашњег“ и „унутрашњег“ света. Они се ни данас не рукују нити додају ствари преко прага, не провирију у стан с улазних врата, и слично. Праг и довратак имали су магијски значај – у њих се постављало сечиво или коприва који су штитили дом од злих духова и вештица.

Светитељи и духови под истим кровом

А како је изба изгледала изнутра? Типична изба имала је једну велику просторију, површине од око 25 квадратних метара, у којој су сељани кували, јели и спавали, а главни предмет у њој била је „пећка“, велика традиционална пећ. Наиме, изба је и добила име по називу за пећ – у староруском је ова реч значила „онај који се греје“. Пећке су биле земљане или прављене од цигле, а постављане су на посебним постољима како се кућа не би накривила. Постоље се користило и за одлагање посуђа.

Горња површина пећке није служила за кување. Пећка је пре свега служила за грејање просторије, али је имала и пећницу. Морала је да буде масивна пошто се ложила само једном дневно, и то ујутро, како би акумулирала топлоту. Увече је пећ и даље била довољно топла, па је горња површина била најпријатније место за спавање. А ко је полагао право на ово место? Најчешће џангризави деда – иако је био сувише слаб да би радио, и даље је био глава породице и својим дрвени штапом претио је непослушнима.

Зими је пећка служила и као нека врста купатила пошто је била довољно пространа да у њу стане одрастао човек. Веровало се да у пећки обитава и домовој, руски кућни дух. Он је породици обезбеђивао мир и изобиље, а како би му се удовољило приносила му се храна. Међутим, и поред тога сматрао се „нечистим“, па се у хришћанско време пећка стављала супротно од места где је стајала кућна икона.

Иконе и кандила стајали су на полици испод таванице. За столом је отац седео испод иконе, и нико није смео да почне да једе пре њега будући да је он био хранитељ породице. За деду се храна доносила до његовог лежаја на пећки.

У изби је често живело и до 10 људи, тако да је увек било тесно. Ноћу су клупе служиле за спавање, јер за кревет обично није било довољно места. Деца су спавала на даскама постављеним изнад пећи, такозваним „пољатима“. Сељани су спавали главама окренутим ка иконама, за покривање су користили филцане покриваче, док су јастуци били луксуз.

Ћебад се у руским селима појавила тек у другој половини прошлог века. До тада је струја већ била уведена широм земље, људи више нису проводили слободно време уз преслицу и Библију (ако су знали да читају), већ уз радио и телевизију, а фотографије Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, качили су на дрвене зидове својих старих домова.

Изба није више основни тип куће у Русији, али је и даље део народне традиције. Када желе нешто да започну, Руси и данас кажу: „Хајде да почнемо од пећке!“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.