Како је затвореник Гулага постао један од његових руководилаца

Музеј историје БАМ; Тајмирски завичани музеј; Public Domain
Нафталиј Френкељ је у извесном смислу био талентован човек. Имао је „жицу“ за бизнис, па је чак и у логору добро зарађивао, а затим је смислио како цео СССР може да профитира од својих логора. „Логори су постојали и пре Френкеља, али нису попримили онај коначни и јединствени облик који ’заудара’ савршенством“, писао је Солжењицин.

„Неуморни демон ’Архипелага’ званог ГУЛАГ“ – тако је Нафталија Френкеља звао Александар Солжењицин, писац који је постао познат захваљујући описима совјетских казнено-поправних логора. Солжењицин у роману „Архипелаг ГУЛАГ“ пише: „Логори су у неку руку постојали и пре Френкеља, али нису попримили онај коначни и јединствени облик који ’заудара’ савршенством“.

Милионер, па робијаш

Нафталиј Френкељ (лево). Дњепровски је један од малобројних очуваних логора Колимског Гулага. Од 1941. до 1955. овде се налазио коп рудника калаја, где су радили обични затворении, „нарочито опасни криминалци“ и бивши совјетски ратни заробљеници.

Нафталиј Френкељ је био човек срећне руке. Рођен је 1883. године на југу Русије, у јеврејској породици. Јевреји у царском периоду нису имали сва грађанска права, али се Френкељ, срећом по њега, обрео у Одеси, где су Јевреји чинили трећину становника тако да је било много лакше снаћи се.

Нафталиј је завршио грађевину, радио је као руководилац грађевинских радова док се није испоставило да је врло успешан трговац дрвеном грађом. За време Првог светског рата се обогатио продајом оружја. Револуција му је помрсила рачуне. Френкељ је тада већ био успешан трговац, па је сав новац пребацио у иностранство, а и сам се неко време скривао у Турској.

Одеса. Позориште „Луначарски“ током 1920-их. / „Одеса. Осврт на историју града-хероја“, Вољски.

СССР је током 1920-х увео нову економску политику јер је земља била у великим финансијским проблемима. Због тога су бољшевици ублажили комунистичке тежње и дозволили деловање ситних трговаца. Френкељ се вратио у Одесу и почео да се бави трговином и шверцом.

У Москви се брзо сазнало за Френкељеве непријављене трговачке трансакције, па је он 1924. осуђен на смрт, с тим што му је нешто касније та пресуда ублажена – добио је 10 година затвора на Соловецким острвима.

Логори пре Франкеља

Прво одељење Соловецког логора за посебне намене.

У Совјетском Савезу је током 1920-их већ постојао систем затворских установа, али он није био ни близу оног масовног казнено-поправног монструма који ће се развити до средине 1930-их. Робијаши у почетку нису били под тако строгом контролом, нису гладовали нити су исцрпљивани претераним радом.

Један од првих је био Соловецки логор. То је заправо био преуређени Соловецки манастир на северу Русије. Затвореници су живели у монашким келијама и храмовима.

Први робијаши су стигли на Соловецка острва 6. јуна 1923. године. Временом се логор проширио, саграђене су нове бараке у Карелији и дуж северног Урала, тако да је 1933. године у Соловецком логору било већ 19.000 затвореника.

Затвореници обрађују кожу.

„Очигледно је он, када се нашао у замци, одлучио да преиспита делотворност својих поступака“, пише Солжењицин о Френкељу. Већ у првим месецима боравка у логору Френкељ је изнео иницијативу да се направе занатске радње како би логор остваривао профит.

Руководство је иницијативу одобрило, тако да су соловецки робијаши почели да шију одела и праве обућу. Та роба је затим пласирана у Москву. Као материјал је, између осталог, коришћена и кожа пронађена у манастирском складишту. Предузимљиви робијаш је ослобођен 1927. године, пре истека казне, и постављен за руководиоца затворског производног погона. Ни мање ни више!

Френкељ преуређује логоре

Руководиоци изградње Беломорско-балтичког канала, здесна налево: Френкељ, Берман и Афанасјев.

Новопечени руководилац шаље 1929. године у Москву нацрт у коме предлаже да се масовни робијашки рад искористи у изградњи путева, брана и других објеката инфраструктуре. Пројекат се толико допао совјетској власти, која је тада покретала политику индустријализације, да је Френкељу понуђено место руководиоца читавог производног процеса у систему казнено-поправних логора ГУЛАГ.

Заправо, управо је Френкељ претворио обичне затворе у „казнено-поправне логоре“. Под његовим руководством су затвореници као бесплатна радна снага учествовали у најамбициознијим грађевинским подухватима СССР-а.

Изградња пруге Дудинка – Нориљск.

За потребе Френкељевих пројеката широм земље су отварана одељења Гулага и у њих су допремани нови затвореници. „И више се не зна да ли робијаши раде на градилиштима зато што су затворени или су затворени да би радили на градилиштима“, рекао је новинар Леонид Парфјонов у документарном филму „Руски Јевреји“.

Беломорско-балтички канал и Бајкалско-амурска железничка магистрала

Облагање даскама пода преводнице.

Један од главних пројеката које је Френкељ реализовао била је изградња Беломорско-балтичког канала дужине 227 километара. Направљен је у рекордном року – за непуне две године (1931-1933). У изградњи је истовремено учествовало 108.000 робијаша. Око 12.000 је на тим радовима изгубило живот.

Други велики подухват била је Бајкалско-амурска железничка магистрала (БАМ). Њена изградња се отегла до 1980-их, а завршила ју је слободна совјетска омладина. Али започео је Френкељ. На руском Далеком истоку је већ било доста логора где су робијаши радили у рудницима ретких метала, па чак и урана.

Затвореници граде Беломорско-балтички канал.

Циљ је био да пруга споји многе те објекте и олакша процес индустријализације налазишта. За потребе изградње БАМ-а основано је нових шест логора на руском Далеком истоку. У крајње сложеним условима на северу изградњу је 1938. године започело 150.000 робијаша. Изграђено је неколико првих деоница, а онда су радови прекинути јер је почео Други светски рат.

Френкељ је увео и различите оброке за различите заробљенике. Још током 1920-их је оброк био једнак за све, а затим је по „Френкељевом методу“ оброк зависио од мере у којој затвореник испуни план рада (који често није ни било могуће испунити).

Последњи успех

Стамбена зона логора. Стамбене и службене просторије стражара.

Френкељ се 1947. већ као генерал Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) повукао из службе због здравствених проблема. Историчар Вадим Ерлихман сматра да је Френкељ симулирао тешку болест како би на време отишао у пензију јер је осећао да у СССР-у расте антисемитизам и да он такође може настрадати.

Последње године живота је провео скромно, па чак и помало скривено. Очигледно је страховао да „органи“ у сваком тренутку могу доћи по њега. Ерлихман пише да је Френкељ испод кревета за сваки случај држао „затворенички пакет“, тј. осушени хлеб и резервно рубље. Није много причао о своме животу, није писао мемоаре. Само је говорио да је градио путеве. Имао је среће да не доспе у систем који је сам тако детаљно осмислио. Многе друге његове колеге су имале мање среће. Зна се да је умро природном смрћу у 77. години, у своме стану у Москви. „Мирна смрт је била последњи успех Нафталија Френкеља“, написао је Ерлихман.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“