Три најуспешније операције „Црне смрти“

Archive photo
Маринци су били једна од најчвршћих и најубојитијих совјетских војних формација у Другом светском рату. Немци су им дали надимак „Црна смрт“.

1. Керч-Елтигенска операција (31. октобар – 11. децембар 1943)

Маринци у керчанском заливу у току десантне операције на Керч и Елтиген. Новембар 1943.

У јесен 1943. године совјетске трупе су кренуле у ослобађање Крима са два велика десанта, северно и јужно од Керча, близу насеља Елтиген. Циљ је био да две групе маринаца после искрцавања крену у сусрет једна другој, да заузму град и обезбеде простор за даљу офанзиву на полуострво.

Керч-Елтигенска операција спада међу највеће десанте у Другом светском рату. У њој је учествовало 150.000 совјетских војника којима се супротставило 80.000 Немаца појачаних румунским коњичким и брдским јединицама.

Маринци Црноморске флоте су били ударна снага десаната, а за њима су ишле стрељачке дивизије Севернокавкаског фронта. „И логично је било да они иду напред и воде остале борце који су се први пут суочили са морском стихијом и жестоким борбама за парче обале“, написао је касније у мемоарима командант совјетске ратне морнарице, адмирал Николај Кузњецов.

У лошим временским условима под снажном непријатељском ватром они су искакали из чамаца, савлађивали минска поља и препреке од бодљикаве жице у води и на обали. Група бораца 386. засебног батаљона морнаричке пешадије заузела је противтенковски ров и за четири сата одбила 19 тенковских напада.

Ослобођена је велика територија са које су совјетске трупе у пролеће 1944. године кренуле у офанзиву, истовремено са офанзивом на Перекопску превлаку, тако да су немачке и румунске трупе на Криму убрзо доживеле потпуни слом.

2. Монзундска операција (27. септембра – 24. новембра 1944)

Крајем септембра 1944. године Црвена армија је ослободила копнену територију Естоније, али су Немци са 11.000 војника још увек држали Монзундска острва у приобалном појасу.

„Тежили смо да у првом налету запоседнемо острва Монзунда“, написао је касније командант Балтичке флоте, адмирал Владимир Трибуц: „Непријатељ је користио раније направљене утврђене положаје противдесантне одбране и правио нове, очекујући да ће малобројни копнени гарнизони моћи дуго да се бране уз подршку јаких снага са мора. Да смо тада оклевали, касније бисмо ослобођење Монзундског архипелага платили великим губицима, и људским и материјалним“.

Батаљон маринаца је 27. септембра без припреме за само пет часова заузео острво Вормс (данас Вормси), а 30. септембра је ослобођено острво Мон (Муху). За Немце је такав развој ситуације био шокантан. Чак су послали иследнике војног суда на Езел (Сарама), највеће острво на архипелагу, да испитају ко је крив.

После ослобођења острва Даго (Хијума) 2. октобра бригада маринаца, два стрељачка корпуса и бродови Балтичке флоте могли су да усредсреде сву снагу на Езел, последње острво које су Немци још увек држали. Искрцавање маринаца је почело 5. октобра и толико је било успешно да је 60 часова касније део острва већ био у совјетским рукама.

Немци су, међутим, учврстили положаје на полуострву Сирве и добро се укопали. Поред тога, покривала их је флота од преко 100 бродова, као и прва ваздушна флота немачког ратног ваздухопловства.

Тек 18. новембра, након месец и по дана позиционих борби, совјетске трупе су кренуле у офанзиву и извршиле пробој непријатељских положаја. Езел је 24. новембра био потпуно слободан.

3. Петсамо-ћирћенеска операција (7-29. октобра 1944)

Борци 12. бригаде морнаричке пешадије марширају преко превоја Мустатунтури.

Када је 19. септембра 1944. године Финска изашла из рата Немцима се знатно погоршао положај изнад Поларног круга, али су они и даље намеравали да до краја бране територије близу Мурманска и Петсама (данас Печенга) које су контролисали. Ту су била важна налазишта никла и бакра, а такође луке које су пловне током целе године.

„Наша обавештајна служба је стално јављала да непријатељ помоћу специјалних грађевинских јединица даноноћно разбија гранит и прави нове положаје и склоништа, ровове и комуникације“, написао је касније тадашњи командант трупа Карелског фронта, маршал Кирил Мерецков: „Испред нас су се на фронту дугачком 90 километара протезале фортификације од армираног бетона и противтенковски ровови, густа минска поља и препреке од бодљикаве жице. Били су опасани сви планински превоји, дубодолине, и путеви, а високе коте су биле као праве тврђаве“.

Важну улогу у овој операцији одиграла је Северна флота и њена морнаричка пешадија. На копну је главнина снага кренула у офанзиву док су се маринци неприметно искрцавали на обалу у непријатељској позадини. Тако је 12. октобра диверзантски одред Ивана Барченко-Јемељанова уз минималне губитке запосео две немачке батерије на Крестовом рту и обезбедио успешно искрцавање совјетских трупа у Линахамари.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“