Због чега је СССР у космос слао псе, а не мајмуне?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Експерименти који је је требало да покажу да ли је лет човека у свемир могућ почели су истовремено у СССР-у и САД: 40-их и 50-их година. До тада ниједно живо биће није доживело ни стање узлетања у ракети, ни слетања, а поготово не бестежинско стање или космичко зрачење.

Како ће све то утицати на човека требало је да покажу „биолошки објектиˮ истраживања. Али ко ће бити ови објекти? То уопште није било једноставно питање.

Зашто не мајмуни?

Совјетски конструктори су разматрали различите могућности: мишеви, пацови, мајмуни, мачке, пси. Сматрало се да су мајмуни више налик човеку. Управо из тог разлога Американци су почели у свемир да шаљу мајмуне. У ракети је прво полетео резус макаки по имену Алберт 1948. године. Французи су 1963. године у свемир послали мачку, а пре тога пацове. У Совјетском Савезу традиционално су пси коришћени као огледне животиње у сложеним неурофизиолошким експериментима. Добитник Нобелове награде Иван Павлов на њима је проучио систем рефлекса и постигао изузетне резултате. 

Уосталом, варијанта са коришћењем мајмуна се такође озбиљно разматрала још на почетку ере космичких летова. Доктор Олег Газенко, један од главних научника космичког програма, чак је посећивао циркус и посматрао дресиране псе и мајмуне.  Схватио је да би са мајмунима било много проблема. Они нису тако емотивно стабилни, умеју да дођу у стање нервног растројства, када испољавају агресивност. У САД су се, између осталог, против тога борили помоћу наркотичних средстава. Предвиђајући велики број проблема са мајмунима, Совјети су се одлучили за псе. И то за луталице.

„Лајка [први пас који је отишао у Земљину орбиту] је пронађена на улици. Као, уосталом, и већина паса који су учествовали у експериментима. Зашто су се научници одлучили за псе са улице? То је једноставно објаснити: они су веома интелигентни и нису захтевни. Ниједан расан пас не цени толико човеков добар однос према њему као они. У прихватилишту су их чистили, прали и обилно хранилиˮ, каже  академик Газенко.

Одговарајуће псе тражили су у азилима за луталице, распитивали се код људи и узимали их са улице. Требало је да то буду мали пси тешки 6-7 килограма, стари од две до шест година, питоми, здрави и веома стрпљиви. Трудили су се да нађу женке, јер је за њих једноставније направити одело за избацивање мокраће, а бирали су и псе светле боје, јер су они боље изгледали на телевизији. Али, то су били само почетни критеријуми.

Колико је једноставан био рад са псима?

Изабрати пса за експерименте био је једнако сложен посао као што је касније било изабрати људе за лет у свемир. Пси су пролазили неколико фаза припреме. Најпре су их дресирали и тестирали њихову издржљивост.

Навикавали су их на космичке костиме. Учили су их да се хране из аутоматске хранилице. Тренирали их да се окрећу у центрифуги, тестирали на  апарату са тестирање отпорности на вибрације, увежбавали катапултирање.

Најсложенији тест било је смештање у затворену капсулу. Боравак у њој су постепено продужавали. На пример, кандидати за дуге летове требало је да у затвореном издрже оптимално време: до 20 дана. Најпре су експерименти са кабином трајали до 55 дана. Нису сви пси могли да издрже такав напор, неки су почињали непрекидно да цвиле и покушавали да провале врата. Сматрало се да ови експерименти показују карактер пса и стабилност његове психе, па су на основу тога експериментатори одлучивали да ли је пас уопште погодан за лет, а ако јесте, да ли за кратак или дуг. Они који би прошли прву селекцију били су оперисани (што је такође била ризична фаза): уграђивали су им електроде и катетере за контролу здравља и убризгавање лекова директно у крв, а такође су им ампутирали репове (који су реметили рад вентилационог система у кабини).

У Совјетском Савезу често су псе у свемир слали у паровима, како би се уверили да у добијеним резултатима постоји одређена законитост, а да се не ради о некој индивидуалној реакцији. Зато су псе бирали узимајући у обзир и како се међусобно слажу, што је био још један значајан фактор.

СССР је укупно у свемир лансирао 51 пса, а 12 њих није преживело лет. Најтрагичнија је била смрт Лајке 1957. године, због медијске пажње која је посвећена њеном путовању у свемир.

Мисија се припремала у великој журби. Наиме, у октобру је Никита Хрушчов, први секретар ЦК КПСС, рекао научницима да сателит са псом треба да буде лансиран у року од месец дана, поводом годишњице Октобарске револуције, до 7. новембра. Али у том тренутку механизам повратка живе животиње на Земљу још није постојао. То значи да је судбина Лајке била запечаћена за шта нико није смао да зна. Требало је да Лајка угине негде недељу дана после полетања. „Нажалост, страдала је знатно ранијеˮ, сећа се Газенко.

У реалности се због грешке у прорачуну топлотне проводљивости Лајка угушила само неколико сати после полетања, за шта се сазнало тек 2002. године. А 50-их година совјетска штампа је током седам дана објављивала извештаје о здрављу пса, док је Лајка званично била „живаˮ. Затим је СССР саопштио да је током експеримента дошао до непроцењивих података и наводно успавао пса, што је наишло на бурну критику од стране Запада.

Касније је, коментаришући смрт Лајке, Газенко рекао да је „рад са животињама извор патње за све нас. Ми се према њима односимо као према деци која не говоре. Што време више пролази, то више жалим због тога. Није требало то да радимо. Нисмо из те мисије сазнали тако много да би то могло да оправда смрт пса.ˮ

Много касније, 80-их и 90-их година, у СССР-у, а касније у Русији, научници су окушали срећу и са мајмунима. У космос је у оквиру програма „Бионˮ послато 12 мајмуна, али последњи по имену Муљтик је умро после слетања, након чега је одлучено да се програм укине.