Да ли је у Совјетском Савезу поседовање америчких долара било противзаконито?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Набавити било коју страну валуту било је могуће само под строгим условима. За кршење правила следила је строга казна, која је могла да буде чак и стрељање.

Општа правила

Као прво, држава је држала монопол на све девизне трансакције. Није било дилера у подземним пролазима или на главним туристичким рутама.

Као друго, обичан совјетски грађанин имао је посла искључиво са рубљама. И само ако би му власти дозволиле краткотрајан излазак из земље, могао је да размени рубље за девизе. Размена се обављала само у пословницама банке „Вњешторгбанкˮ, специјализоване за спољну трговину СССР-а. Људи су у банку улазили у малим групама, а на улазу милиционери су проверавали имају ли дозволу за излазак из земље. После повратка у земљу, након што је на царини пријавио девизе које има, грађанин је морао у року од неколико дана да их врати држави.

Пропагандни трик

За рубље сте, чак и ако поседујете дозволу, могли да добијете само ограничену суму девиза. Званично могли сте да размените само 30 рубаља. „Совјетски грађани су са собом у иностранство увек вукли кофер са конзервама како драгоцене девизе не би трошили на храну, већ како би могли да купе неке крпицеˮ, присећају се данас корисници друштвених мрежа.

Званично новац се размењивао по нереално ниском курсу: 67 копејки за долар. Парадокс је био у томе што су „Известијаˮ, званични лист органа совјетске власти, сваког месеца објављивале курс рубље у односу на стране валуте, са незнатним колебањима. То значи да је сваки совјетски грађанин могао да прочита, на пример, да се у септембру 1978. године за 100 америчких долара могло добити само 67,10 рубаља, за 100 француских франака 15,42 рубље, а за сто немачких марака 33,76 рубаља.

Гледајући тај курс, наметао се једноставан закључак: совјетска рубља је најјача новчана јединица на свету. Али све то је заправо било веома далеко од реалних тржишних цена. 

Затвор и стрељање 

Совјетски грађани су контакт са страним новцем изгубили 1927. године, када су бољшевици забранили приватно девизно тржиште. До тада је било дозвољено без икаквих ограничења продавати, чувати и вршити трансакције у валути било које земље. А десет година касније у кривичном законику се појавио члан 25. у којем су девизне трансакције квалификоване као кривична дела против државе.

Јосиф Стаљин је забрану долара објаснио на следећи начин: „Ако социјалистичка земља своју валуту везује са капиталистичку валуту, онда социјалистичка земља може да заборави на стабилан финансијско-економски систем.ˮ

За незакониту продају девиза важила је казна затвора од највише осам година. А већ 1961. године за време Никите Хрушчова у кривичном законику се појавио члан 88. Он је предвиђао казну лишавања слободе од три године до смртне казне (стрељањем), ако се ради о посебно великим преступима.   

Овако строге казне за оне који су трговали девизама објашњаване су црним девизним тржиштем које је цветало у сенци званичних забрана. Управо на овом црном тржишту формиран је реалан курс совјетске рубље према америчком долару, који није био 67 копејки, већ 8-10 рубаља за долар.

Дилери су притом доларе куповали од страних туриста сачекујући их у близини хотела. Странци би на предлог размене новца радо пристајали, јер су дилери долар плаћали пет-шест пута више него совјетске банке по званичном курсу.

Стаљинова забрана и „члан о стрељањуˮ за илегално поседовање девиза важили су све до 1994. године. Мада су власти већ раније почеле да затварају очи пред овом појавом. „Наручио сам (било је то 90. године) две по сто грама вотке и два сендвича са шунком и без речи спустио свој први долар (добио сам га на поклон). Исто тако без речи добио сам кусур у рубљама.ˮ

Сазнајте још: Ловци на стране цигарете, фармерке и доларе. Тајни свет совјетских уличних шпекуланата