Како су Кинези помогли бољшевицима да остану на власти у Русији

Грађански рат у Русији 1917-1922. Први комунистички кинески одред, који се борио у редовима Црвене армије, уочи одласка на фронт. Петроград. 1918.

Грађански рат у Русији 1917-1922. Први комунистички кинески одред, који се борио у редовима Црвене армије, уочи одласка на фронт. Петроград. 1918.

Sputnik
Кинески војници у Црвеној армији током Грађанског рата били су крајње дисциплиновани, чврсти и брутални. Непријатељ их готово никада није остављао живе.

„Кинез је чврст, он се ничега не боји. Ако му рођени брат погине у борби он неће трепнути... Ако он схвата да је на другој страни непријатељ онда тешко том непријатељу. Кинез ће се борити до последњег даха“, написао је совјетски војсковођа Јона Јакир у „Сећањима старог красноармејца“.

Преко 40.000 Кинеза је учествовало у Грађанском рату у Русији на страни Црвене армије. Шта је њих натерало да учествују у овом конфликту у туђој земљи?

Под заставама револуције

У Русији је 1917. године живело око 200.000 Кинеза. Они су радили најтеже послове у индустрији, пољопривреди и на градилиштима. Царска власт је интензивно врбовала јефтину радну снагу у Кини покушавајући на тај начин да реши проблем дефицита радника изазваног Првим светским ратом.

 Грађански рат у Русији 1917-1922. Први комунистички кинески одред, који се борио у редовима Црвене армије, уочи одласка на фронт. Петроград. 1918.

Када су на власт дошли бољшевици, и када је затим почео Грађански рат, Кинези у Русији су се нашли у тешкој ситуацији. У новонасталом хаосу нису имали могућност да раде и зарађују. Када се испоставило да Сибир, а такође северне и јужне луке, контролишу „бели“ и страна интервенција, кинеском становништву у централној Русији је био затворен пут за повратак кући. Додуше, нису сви ни желели да се врате у Кину која је тада пролазила кроз такозвано „доба милитариста“ у којој је земља била подељена на војнополитичке клике.

Ступање у Црвену армију је можда био и једини начин да кинески пролетаријат, концентрисан у великим градовима, нахрани своје породице. „Кинези су врло озбиљно схватали плату коју примају. Лако су давали живот за њу, али мора да се плати на време и да храна буде добра“, написао је Јакир.

Па ипак, новац није био једини разлог да Кинези стану под црвене заставе. Њима је и сама идеологија социјалистичке револуције и изградња комунизма била блиска. „Кина није далеко одмакла од царске Русије. У њој је владала Манџурска династија. И у једној и у другој земљи су богаташи живели лепо, а сиротиња је гладовала“, написао је борац Чен Бо Чуан у мемоарима „Дани и ноћи у Сибиру“.

Бољшевици су добр осећали расположење кинеске емиграције и успешно су међу њима обављали пропагандни посао нудећи им да заједно саграде нови праведан свет. У великим градовима су почеле да се издају новине на кинеском језику: „Велика једнакост“, „Комунистичка звезда“, „Кинески трудбеник“ и друге. Кинеска заједница је била пријатно изненађена када је сазнала (захваљујући бољшевицима) да је Лењин својевремено осудио гушење националног боксерског устанка 1900. године протв страних сила.

Тако су се десетине хиљада кинеских добровољаца придружиле Црвеној армији. Једни су се надали су се да ће на тај начин зарадити парче хлеба, други су маштали о томе да се некако пробију до отаџбине, трећи су се загрејали за идеје светске револуције, а четврти су гледали како да искористе хаос који је настао у Русији за некажњено пљачкање.

Црвена гарда

Кинески војници су се брзо прочули као крајње дисциплиновани и ефикасни у борби. Нису могли да дезертирају, нису могли да се сакрију у туђој земљи међу осталим житељима и зато њихова лојалност није била под знаком питања. „Кинески борци су увек изузетно поштено и савесно вршили своје дужности и због тога су стекли велико поверење команде“, написао је војник Џанг Ци Хуан у мемоарима „Раме уз раме“.

„Сви су они храбри војници али не подносе само једно – одсјај сабље“, истакао је партијски активиста Јаков Никулихин у књизи „На фронту грађанског рата“: „Козаци су узели то у обзир па су када је било сунчано пре напада махали сабљама кроз ваздух. Кинезима је то уливало паничан страх тако да су сви бежали у поља са високим сунцокретом. А иначе, Кинез у Црвеној армији је храбар, не повлачи се пред кишом митраљеских рафала и бори се као лав“.

Белогардејци су нарочито мрзели црвене Кинезе као и друге странце у Црвеној армији: Летонце, Естонце и Мађаре. „Некрст и немачке шпијуне“ су третирали као један од главних стубова бољшевичке власти па су их приликом заробљавања најчешће стрељали на лицу места.

Од Пољске до Тихог океана

Војници 225. кинеског пука Жен Фучена.

У Црвеној армији је било 40.000 кинеских војника али они никада нису дејствовали као јединствена сила. Широм земље су формирани одреди од највише 2-3 хиљаде људи и ратовали су у саставу већих формација Црвене армије. Кинези су служили у 25. стрељачкој дивизији легендарног црвеног команданта Василија Чапајева, па чак и у личном Лењиновом обезбеђењу.

Једна од најпоузданијих и најчвршћих црвених јединица на Уралу и у Сибиру био је 225. кинески интернационални пук под командом Жен Фучена. Он је после погибије 29. новембра 1918. године посмртно награђен орденом Црвене заставе, а Лењин се лично састао са његовом удовицом и децом.

Око 500 кинеских коњаника је служило у најбољој бољшевичкој коњичкој јединици. Била је то Прва коњичка армија Семјона Буђонија. У совјетско-пољском рату они су заједно са једним делом армије на Висли били одсећени од главнине снага и били принуђени да се повуку на територију Немачке где су интернирани. Немци су држали Кинезе одвојено наговарајући их да остану и служе Немачкој, али су ови то одбили и ускоро су се вратили у Русију заједно са осталима.

Командни састав кинеског батаљона. У средини у белом је Жен Фучен.

Међу црвеним Кинезима на руском Далеком истоку један од најпознатијих је био партизански одред комунисте Сан Диу који је успешно ратовао против тамошњих белих козачких трупа, јапанске и америчке интервенције, а такође и против кинеских бандита хунхуза. Њихов предводник је био изузетно храбар, много пута је учествовао у борби прса у прса, четири пута је рањен, а једном је чак извео диверзантску акцију у којој је америчка парна локомотива слетела са шина.

Кинези су се борили и на страни белих. Било је случајева када су се на фронту суочили са сународницима из Црвене армије и без много размишљања су прелазили на њихову страну.

Казнени одреди

Гвоздена дисциплина кинеских војника није се испољавала само у борби. Они су без поговора извршавали наредбе и због тога су били од велике користи приликом извођења казнених акција и погубљења. Тамо где би Русу задрхтала рука Кинези су дејствовали ефикасно и без емоција.

Нису сви они били комунисти нити су сви мрзели класног непријатеља. Многи су подједнако били равнодушни према борбама са непријатељем и стрељању побуњених сељака, доживљавали су то као рутински посао за који примају плату.

Песникиња Зинаида Гипиус, која је пре него што ће побећи из совјетске Русије крајем 1919. живела у Петрограду (Санкт Петербург) написала је у свом дневнику: „Знате ли шта је то кинеско месо? Ево шта је то: лешевима стрељаних белогардејаца као што је познато хране се животиње у зоолошком врту а стрељају их Кинези. И код нас и у Москви. Али приликом стрељања као и приликом достављања лешева зверима Кинези шаљу само лешеве старијих људи, а млађе сакривају и касније продају као телетину... Доктор Н. је купио ’са костима’ и препознао људску кост... У Москви се отровала цела породица...“

Кинези кажњавају осуђене на смрт хунхузе.

„Брз напад пешадијских извиђача из Првог батаљона сломио је Кинезе“, написао је касније бели официр Антон Туркул: „Око триста људи је заробљени. Многи су на прстима имали златне бурме скинуте са стрељаних људи, а у џеповима табакере и сатове који су такође припадали стрељаним људима. Азијски џелати који смрде на пацове са косом која личи на црну ваљану вуну, са пљоснатим тамним лицима, смучили су се нашима. Свих триста Кинеза је стрељано“.

После рата

По окончању Грађанског рата Кинези су наставили да служе у милицији, Црвеној армији и совјетским специјалним службама. Борили су се против бандита, обезбеђивали путеве за испоруку намирница гладним губернијама током масовне глади 1921-1922. године када је умрло око 5 милиона људи.

Војсковође Гродековског фронта приликом преговора са кинеским властима о разоружавању белих банди.

Стотине Кинеза су одлучиле да заувек остану у Совјетском Савезу. Оженили су се Рускињама и позапошљавали се у индустрији и пољопривреди. Тако је Ча Јан Чи завршио за агронома и интензивно се бавио гајењем пиринча на Северном Кавказу.

Већина црвених Кинеза се ипак вратила у отаџбину. Они су имали велико искуство у борби, а уз то и додатну специјализацију па су отишли кући да помогну Мао Цедунгу у успостављању совјетске власти, и касније су чинили језгро Комунистичке партије Кине.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“