1. Кунарска операција (19. мај – 12. јун 1985.)
Александар Грашченков / Sputnik
Током целог авганистанског рата источна провинција Кунар је посебно забрињавала како представнике власти, тако и команду Ограниченог контингента совјетских трупа. У тој провинцији су дејствовали одреди муџахедина добро снабдевени оружјем и муницијом из суседног Пакистана. Они су угрожавали Кабул који је удаљен од Кунара само 100 километара.
Совјетска армија је у овој провинцији редовно изводила операције али није било ангажовано довољно ресурса за коначно решавање проблема. Последња кап у препуној чаши било је убиство 31 војног извиђача 334. засебног специјалног одреда који је 21. априла 1985. године у кланцу Маравар упао у заседу муџахедина.
После моћне артиљеријске припреме у долинама река Кунар и Пеџдара 19. маја је на ово подручје десантирано 12.000 војника. Истовремено су према граду Асадабаду кренуле совјетске тенковске трупе и владине јединице Демократске Републике Авганистан са укупно 5.000 војника. Непријатељ је на овом подручју имао 6.000 људи под командом Гулбудина Хекматијарија.
Л. Јакутин / Sputnik
Муџахедини су углавном дејствовали као герила, а у Кунарској операцији су покушали да примене тактику која им није била својствена. У жељи да поврате изгубљене положаје прешли су у контраофанзиву дуж целог фронта, као што раде регуларне трупе. Совјетска авијација и артиљерија су одбиле овај напад.
Резултат борби у провинцији Кунар у мају и јуну 1985. године било је разбијање Хекматијарове групације која је изгубила око 4.000 људи. Поред тога, заплењено је 160 складишта и 2,5 милиона метака, запоседнут је вежбовни центар за обуку и деблокиран важан пут из Џелалабада у Барикот, који су затим совјетске трупе контролисале до повлачења Ограниченог контингента 1988. године.
2. Операција „Замка“ (18. август – 26. август 1986.)
Getty Images
У западној авганистанској првинцији Херат 1986. године упадљиво је ојачала велика „Западна уједињена групација“ на челу са предводником Исмаил Каном. Ове јединице су уживале подршку Ирана и могле су створити велике проблеме како властима Демократске Републике Авганистан тако и совјетским трупама у региону.
Команда 40. совјетске армије одлучила је да стане у крај овом контингенту синхронизованим нападима у зелоној долини Херата и у планинским подручјима на граници са Ираном где су муџахедини имали утврђену базу „Кокари-Шаршари“.
У равничарским пределима непријатељ је био изненађен нападом и брзо се предао, али у планинама је совјетски десант наишао на жестоки отпор. Терен је био густо миниран са брисаним просторима које су потпуно контролисали минобацачи и оруђа муџахедина, с тим што је њихова паљба коригована са иранске стране. Уз све то, руски падобранци су после неколико дана борбе остали без резерви воде на температури од +50 степени Целзијуса.
Андреј Соломонов / Sputnik
Тек 25. августа уз подршку артиљерије и авијације мотострељачке и десантне јединице су сузбиле непријатељски отпор и заузеле утврђени положај „Кокари-Шаршари“. Исмаил Кан је са једним бројем својих војника успео да се склони у Иран.
У операцији „Замка“ уништено је 26 складишта са оружјем и муницијом, 25 кућа од набијене глине претворених у утврђене положаје и 32 пећине које су служиле као заклон. У редовима хератских муџахедина је дошло до раскола. Многи предводници појединих одреда су положили оружје, а неки су прешли на страну авганистанске владе.
3. Операција „Магистрала“ (23. новембар 1987. – 10. јануар 1988.)
Андреј Соломонов / Sputnik
Град Хост, центар истоимене провинције на југоистоку земље, читавог авганистанског рата стварао је главобоље властима у Кабулу. Непуних 7 година уз мање прекиде он је био под опсадом.
Армија Демократске Републике Авганистан није била у стању да самостално отклони опасност коју је стварао предводник Џалалудин Хакани те је због тога совјетска команда приступила реализацији једне од највећих операција током читавог конфликта, познате под називом „Магистрала“.
Андреј Соломонов / Sputnik
Главни задатак совјетских и авганистанских трупа био је да се град Хост деблокира и да се успостави контрола на путу који од овог града води према Гардезу, а такође да се уништи упориште муџахедина „Џавара“ (у преводу са паштунског језика „Вучија јама“). То подручје је једном већ било очишћено, у априлу 1986. године, али су муџахедини уз помоћ Пакистана убрзо обновили отпор.
„Магистрала“ је почела тако што је спецназ заједно са регуларним владиним јединицама почео да чисти превој Сате Кандав. У циљу откривања непријатељских скривених борбених положаја организован је такозвани „песковити десант“, тј. џакови са песком су избацивани из авиона помоћу падобрана. „Душмани су били шокирани када су видели ’десант’“, написао је касније командант 40. армије, генерал Борис Громов. „Касније су заробљеници причали о томе. Били су збуњени. Цео минут или минут и по је владала потпуна тишина, а онда су по свему судећи схватили да је у току десант па су подивљали од наше дрскости и отворили паљбу из свих расположивих средстава. А нама је само то било потребно. Артиљерија је уништила све откривене непријатељске позиције. То нам је омогућило да пробијемо блокаду...“
Виктор Будан / TASS
Прави падобранци су се заједно са групама авганистанског спецназа искрцали у околини града Хоста и кренули у сусрет совјетским трупама које су надирале из Гардеза. Тако су муџахедини били стиснути са различитих страна и разбијени.
Почетком јануара 1988. године у деблокирани град, где је владала глад, упућене су колоне возила са намирницама. База „Џавара“ је уништена а снаге Џалалудина Хаканија су сломљене и тиме су осујећени планови муџахедина везани за стварање независне панисламске државе у провинцији Хост.