Како су регрутовани војници у Руској империји

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

И Петар Вострокнутов, сељак из Нижњег Тагила, 1782. године је уз помоћ својих синова побегао од регрутације. Одбранили су се ножевима, косама, секирама и пушком, а затим побегли у шуму.

Ето на шта су људи били спремни само да избегну регрутацију у 18. веку. Шта је то било толико страшно у регрутовању војника руске царске армије?

„Регрутна обавеза“

Раније Русија није имала редовну копнену војску. Почетком 18. века знатно је увећана опасност од војне агресије из иностранства те је Петар Први због тога био принуђен да спроведе дубинску војну реформу и 1705. године уведе обавезну регрутацију.

„Регрутна обавеза“ важила је за све мушкарце изузев племића. Сви руски племићи су већ имали обавезу да служе држави у војсци или у цивилној служби. За све друге сталеже у руском друштву (кметове, сељаке, становнике градова) биле су одређене квоте. На пример, држава је могла узимати једног регрута на сваких 100 кметова једном у 5 година. Од 1705. до 1802. године спроведене су укупно 73 регрутације.

Власници кметова (спахије, храмови, манастири, фабрике, итд) имали су обавезу да обезбеде потребан број регрута. У 18. веку је земљопоседник опскрбљивао регрута основном одећом и намирницама које су му потребне да стигне у регрутни центар. А како су бирани регрути?

Сеоске заједнице су биле дужне да између себе изаберу млађе регруте. У почетку су они морали имати између 20 и 35 година, бити здрави, високи најмање 1,55 м и по могућству неожењени, без деце. Служба у војсци је тада била доживотна.

Појединци су могли бити изузети, и то су пре свега били синови јединци и храниоци породице (па и они који су у тренутку регрутације имали млађу малолетну браћу). Сеоска администрација је правила и контролисала спискове. Очигледно је да је већина сеоских породица била спремна да учини све како би спасла своје синове од регрутације. Било је ту и подмићивања и бежања од куће.

Шта је било заједничко између регрутне обавезе и свадбе?

За одговарајући мито породица са два сина је могла бити регистрована као две породице са по једним сином у свакој, и на тај начин су обојица третирана као „једини хранилац у породици“ и изузимана са списка. Имућнији сељак је за одговарајући мито могао приморати човека из сиромашније сеоске породице (којој је, да иронија буде већа, радна снага била потребнија) да оде у армију уместо његовог сина. Поред тога, било је кметова који су одбегли од свога газде, па су радо ишли у армију да се коначно ослободе кметства, а било је и оних који су се регрутовали за новац. Очигледно је да се све то негативно одразило на квалитет регрута. Људи су чак сакатили сами себе да би били неспособни за војну службу. Избијали су себи зубе, ломили ноге и руке, итд.

Када би младић најзад био изабран за регрута организован је „испраћај“. Сви су му указивали посебно поштовање чак иако је био у оковима (као што је речено, регрути су стављани у окове да не побегну). „На њега [регрута] се нико није љутио, он ни за шта није био крив, а иако је био крив све му је било опроштено“, записао је Павел Јакушкин, руски етнограф 19. века. „Регруте су увек добро хранили и давали им вотку. У кочијама су их возили у град до регрутног центра. Поред ове, једина прилика у којој је младић могао да се вози у кочијама била је његова сопствена свадба“, пише Јакушкин. У граду би војнику обријали главу а затим га послали у његову будућу јединицу.

Временом су услови регрутације мало ублажени. Од 1736. године племићким породицама је дозвољено да једног сина задрже „код куће“ да управља имањем, да би 1762. године племићи били потпуно ослобођени од обавезног служења држави (мада је само племство такве људе изопштавало из своје заједнице). Почев од 1776. године синови трговаца могли су да откупе сопствену регрутну обавезу. Свештенички синови су такође изузети у другој половини 18. века.

Доживотна војна служба је 1793. године замењена службом која је трајала 25 година, 1830. је скраћена на 20 година, да би 1874. године била уведена општа регрутација и војни рок је трајао око 7 година. Већ 1858. године је сваки пети потенцијални регрут ослобођен од служења војног рока или је могао платити да буде ослобођен.

Доживотно, па чак и 25-годишње служење војног рока у очима породице и других сељака било је равно смрти. Као и свадба (или сахрана, на крају крајева), за сељаке је регрутација била својеврсни обред у коме младић заувек напушта своје село и одлази у свет. Чак иако би војник преживео многобројне битке, обично је заборављао све сеоске послове и самим тим је заувек изопштаван од сеоске заједнице. Сељаци су се опраштали од регрута као да га сахрањују. Отуд и кочије, и погребне песме, па чак и професионалне нарикаче које су га оплакивале.

Друштвени смисао регрутације

Војна служба је мушкарце (и њихове породице, ако су их имали) ослобађала од кметства. Кмет који постане војник више није везан за свога спахију, а ако се врати из војске враћа се као слободан човек. Бивши војници су званично могли чак и поседовати земљу. Према статистици, од 1816. до 1834. године већина сељака је ослобођена кметства тако што је регрутована.

Војницима је било дозвољено да се жене и воде супругу са собом. Од 1736. године деца војника су добијала обавезно основно образовање и морала су да се описмене, што у оно време обичном сељаку није било лако постићи. Војна обавеза је и иначе била моћан „социјални лифт“ у царској Русији. „Чуо сам много разговора међу војницима из којих се јасно види да су они добро упознати са олакшицама које им доноси војна служба“, пише Јакушкин.

Уместо „регрутне обавезе“ 1874. године је уведена општа обавеза служења војног рока. Она се односила на све мушкарце који напуне 21 годину. Активни војни рок је трајао 6 година, после чега је војник 9 година био у резерви, а затим у „пасивној резерви“ док не напуни 40 година. Међутим, поједине категорије мушкараца биле су изузете: јединци у породици, „једини хранилац породице“ (на пример старији брат са малолетном браћом и сестрама и старијим родитељима) и млађа браћа човека који већ служи у армији. За мушкарце са основним образовањем војни рок је смањен на 5 година, а за оне који су завршили градску школу на 3 године. Мушкарац са високим образовањем је служио само једну и по годину. Са порастом броја становника војни рок се смањивао, те је 1906. године трајао највише 3 године или краће.