Стаљин је имао већ три двојника у тренутку када је Феликс Дадајев, младић из дагестанског села, постао званични вођин двојник. На идеју да се пронађу „дублери“ дошао је генерал Николај Власик још током 1920-их, док је био на челу специјалног обезбеђења Кремља. У тој служби се сматрало да није безбедно да се Стаљин лично појављује на митинзима пред радницима, будући да је имао много непријатеља.
Испоставило се да је то заиста тако. Први двојник, извесни Рашидов са Кавказа, погинуо је када је експлодирала подметнута мина док је „Стаљинов“ аутомобил са свитом пролазио Црвеним тргом. Дадајев је имао много више среће. Прво, он је ћутао пуних 55 година, не говорећи чак ни члановима своје породице да је био Стаљинов двојник. Друго, он је још жив, и напунио је сто година!
Дадајев је рођен 1920. године у селу Кази-Кумух, високо у планинама Дагестана. Као дечак је био чобанин и интересовао се за јувелирство. Поред тога, његова велика страст је био плес. Када се преселио у град Грозни узимао је часове плеса, а када се затим са породицом преселио у Украјину ангажован је у државном ансамблу.
Двадесетогодишњи Дагестанац је тада оставио снажан утисак на многе. Плесао је, жонглирао, приказивао трикове, умео је добро да глуми и, што је најзанимљивије, личио је на Стаљина.
„У младости сам невероватно личио на вођу свих времена и народа, толико да су ме у селу често задиркивали и звали Сосо [Јосиф на грузијском]. Ја сам се правио да се љутим, али сам се у дубини душе поносио што личим на великог оца народа!“, прича Дадајев.
Када је почео рат Дадајев је послат на фронт у концертну бригаду да подиже војницима морал. Брзо се прочуо, тако да су за њега сазнали и генерали. А када је у једној бици озбиљно рањен и проглашен мртвим за њега се заинтересовао и НКВД (Народни комесаријат за унутрашње послове). „У болницу су донели седам лешева, али се испоставило да су двојица још живи! Један од те двојице сам био ја“. Грешка је, међутим, касно откривена, јер је Дадајевљевој породици болница већ послала вест о смрти, тако да су његови ближњи после рата мислили да је он погинуо на фронту.
Чекистима је тај „нестанак“ одговарао. После једног наступа 1943. године Дадајеву су пришли људи у цивилу и одвели га тајно у Москву. Сместили су га у једну викенд-кућу изван града, лепо га нахранили и објаснили шта се од њега очекује. За почетак, да се уместо Стаљина појави на одређеном месту и привуче пажњу. На пример, да изађе из Кремља и седне у ауто.
Јосиф Стаљин излази из свог аутомобила (Packard 12 из 1937). Фотографија снимљена крајем 1940-их.
Getty Images„Ја сам у сваком погледу изгледао као Сосо! Био сам исте висине, имао сам исти глас и исти облик носа. Само су ми уши прерушили да буду као вођине. Али то није било тешко – само се налепи додатак од гутаперке боје коже тако да ушна шкољка буде дубља. Затим се додају разне ушне неравнине, а лепљена места се замажу пудером и уши друга Стаљина су готове“, сећа се Феликс Дадајев.
Морао је да се угоји 11 килограма да би и по томе био сличан, и да вештачки мало „зажути“ зубе (Стаљин је много пушио, а Дадајев није), те да неколико месеци под присмотром НКВД-а и учитеља глуме увежбава Стаљинову мимику, интонацију и покрете до најситнијих детаља. У ту сврху је сатима гледао филмску хронику са сценама где је приказан вођа. Међутим, постојала је једна велика неподударност – „дублер“ је био скоро четрдесет година млађи од „оригинала“.
Совјетски лидер Јосиф Стаљин (1879-1953) у пратњи тајних агената Главне обавештајне управе (ГРУ).
Getty Images„У оно доба није постојала таква пластична шминка, као сада. На мени је радио шминкер, али он није могао бити уз мене сваки дан. Зато сам ја сам научио да правим „оспе“ [Стаљиново лице је од детињства било прекривено ожиљцима од богиња]: најпре сам наносио на лице тон смеђе нијансе, исте боје као кад кожа поцрни на сунцу, затим сам помоћу обичне женске четке са металним иглицама утискивао „оспе“. А када се шминка осуши на све то бих наносио пудер. И цео дан проведем тако, а увече сперем“, прича Дадајев.
Само најужи круг људи је знао да постоји „дублер“. Дадајев је потписао документ о неразглашавању, а било му је забрањено да комуницира са породицом и родбином.
Двојник је лако савладао прву фазу, а онда је добио задатак да се појави јавно у кругу партијских другова.
Москва, Русија, 15. децембар 2014. Феликс Дадајев, Народни уметник Дагестана на церемонији уручења награде Конкордија (Премиа „Согласие“) у Кремаљском дворцу у Москви.
Павел Смертин/TASSУ аутобиографској књизи „Земља естрада“ он пише: „Најважније је било да се потрудим око првог пробног сусрета (са члановима владе – прим. аут.), да ћутим, као да вођа није баш расположен за разговор, али ако искрсне ситуација да ипак треба нешто да кажем, онда то да учиним лаконски, и наравно, гласом Јосифа Висарионовича. То је био најлакши задатак“.
После тога су Дадајеву поверавани званични Стаљинови пријеми, сусрети са страним делегацијама, сцене у филмским хроникама, читање извештаја на радију, излазак и стајање са друговима на Маузолеју за време параде на Црвеном тргу... Нико од присутних није приметио ништа необично. На крају се испоставило да је у многим књигама и листовима штампан свечани вођин портрет, а заправо је то био Дадајев.
Најодговорнији задатак је био да двојник одглуми „одлазак“ совјетског вође у Техеран, на сусрет тројице лидера 1943. године.
„Планирано је да се припреме два авиона. Један који ће одвући пажњу, и ја сам у томе учествовао. Прерушен у Стаљина у одређено време сам сео у аутомобил и заједно са обезбеђењем одвезао се до аеродрома. То је било учињено да би Стаљин (а заправо његова копија, тј. ја) доспео у видно поље [страних обавештајних служби]“, каже Дадајев. Он није ишао у Техеран, стигао је само до аеродрома. Али управо тамо је и учињен покушај атентата.
Феликс Дадајев, генерал-лајтнант, академик, професор, народни уметник СССР-а и Дагестана на конференцији за штампу организованој поводом обележавања 31. године Чернобиљске катастрофе.
Александар Натрускин/SputnikДадајев се само једном лично састао са Стаљином. Тај сусрет је трајао највише пет минута у вођиној соби за пријем, али је дублер био толико потресен да се скоро ничега не сећа: „Осим осмеха Јосифа Висарионовича, како ми се тада учинило, и тешког климања главом у знак одобравања, ја ништа нисам запамтио“.
После Стаљинове смрти није више било потребе за двојником, па је Дадајев наставио да се бави глумом. Приређивао је хумористичке тачке. Сви подаци о двојнику су држани у тајности до 1996. године. Чувани су у личном досијеу у тајној картотеци КГБ-а. Када је са тих докумената скинут печат државне тајне подаци су обелодањени, али чак и после толиких година Дадајев и даље тврди да не може све да каже. У својој биографској књизи је улози двојника посветио само једну главу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
