Како је маршал Жуков побио све криминалце у Одеси

Маршал Георгиј Жуков је пао у немилост само годину дана након победе у Другом светском рату, у тренутку када је био на врхунцу славе. Оптуживали су га да је преувеличавао сопствене заслуге у слому нацистичке Немачке, а улогу врховног команданта (Стаљина) умањивао, те да је приписао себи припрему ратних операција са којима није имао никакве везе.

Стаљин је био подозрив и сматрао је да је Жуков превише поштован и популаран, па га је зато уклонио из Москве. Чувени маршал је 9. јуна 1946. године послат да командује Одеским војним округом, а пре тога је био командант свих копнених трупа СССР-а.

У своме изгнанству у Одеси Георгиј Константинович није седео скрштених руку. Ту га је чекао нови непријатељ, мада потпуно другачији од оних са којима је Жуков имао посла на ратиштима Европе.

Подземље у Одеси

Одеса је у послератном периоду била један од совјетских градова са крајње високим нивоом криминала. Било је неупоредиво више бандита него милиционера.

Већ у сумрак више нико није смео да изађе на улицу, јер је то било време лопова и пљачкаша. Чак ни у кући се људи нису осећали безбедно. Многобројне банде као што су „Црна мачка“ и „Доџ 3/4“ дрско су пљачкале станове, понекад брутално убијајући све укућане.

Криминалцима су од велике користи биле катакомбе испод града, тј. бивши каменоломи у чијим лавиринтима су се крили после пљачке неког складишта или продавнице.

„Свим службама унутрашњих послова у ослобођеном граду било је много тешко“, написао је касније милиционер Давид Курљанд о послератној Одеси: „Активирали су се криминалци, поготово дезертери који су најчешће били наоружани“.

Бандити су и на друге начине долазили до оружја. За Одесу се говорило да је „бисер покрај мора“, те су совјетски официри радо летовали у њој. Бандити су многе убијали и узимали им оружје. Самим тим се проблем криминала у граду тицао и оружаних снага. Због тога, када је Жуков стигао у град у јуну 1946. године, локалне власти су му се обратиле са молбом да помогне у борби против криминала.

„Маскарада“

Маршал се одлучно латио посла. Поставио је задатак да се у најкраћем року град очисти од криминала. Прича се да је управо Георгиј Константинович иницирао такозвану операцију „Маскарада“.

Током ове полумитске операције војни официри и милиционери из других области (локалне би бандити могли препознати) облачили су цивилно одело и излазили ноћу да шетају Одесом.

Чим би неко покушао да их опљачка отварали су ватру, и то са циљем да убију бандита, а не да га ухвате живог. Лешеве су остављали на улицама неко време, као језиво упозорење. „Њима нису била потребна хапшења, они су једноставно пуцали у људе, све док нису за пар месеца побили неколико стотина“, прича историчар из Одесе Виктор Савченко.

Са друге стране, многи доводе у питање такве приче, будући да у архивима МУП-а нема никаквих документованих доказа, а ни маршал никада није помињао ништа слично. „Ја мислим да је то измишљено“, каже Исај Бондарев, који је 1946. године служио у војној команди Одесе. „Ја нисам чуо ништа слично, нисам ни видео нити сам знао. Није било никаквих прича на ту тему. Како год да је било, некакви фрагменти прича на ту тему би морали стићи до нас, који смо радили у команди“.

Стварна помоћ

Али и без тога је Жуков одиграо важну улогу када је реч о ликвидацији криминала у овом црноморском одмаралишту. Захваљујући њему успостављена је тесна сарадња између милиције и армије.

Војна команда је поделила град на секторе, и за сваки сектор је био одговоран командант једне јединице. Официрима је поверена брига и о парковима, већим раскрсницама, станицама, ресторанима и периферији. Војници су припремали заседе, вршили претресе у сумњивим становима, на таванима и у подрумима, и проверавали су документа свима који улазе у град или излазе из њега.

Сва сумњива лица су привођена у команду, а ујутру их је преузимала милиција и затим правосудни органи. Поред тога, војници су патролирали заједно са милиционерима.

Ту праксу није увео Георгиј Константинович. Она је у то време била уобичајена за градове са високим степеном криминала. Али захваљујући одлучности, упорности и ауторитету чувеног војсковође знатно је убрзан процес нормализације стања у граду. Ниво криминала у Одеси је 1947. године враћен на предратно стање.

Из Одесе на Урал

Жуков је тежио да се извуче из прогонства и надао се да ће му интензивна активност у Одеси помоћи у томе. Он је у фебруару 1947. године написао Стаљину писмо у коме је признао своје грешке и рекао да је „изгубио осећање бољшевичке скромности“. „У округу радим много и са великим еланом. Молим Вас, друже Стаљине, да ми укажете пуно поверење, и ја ћу Ваше поверење оправдати“, написао је маршал.

„Отац народа“, међутим, није имао намеру да изађе у сусрет маршалу. Против Жукова су изнете нове оптужбе да је он „злоупотребљавајући свој службени положај кренуо путем пљачкања, бавећи се присвајањем велике количине различитих драгоцености и њиховим извозом из Немачке за личне потребе“.

Маршал је 20. јануара 1948. године премештен из Одесе у мање значајан војни округ на Уралу. У високу политику се Жуков вратио тек после Стаљинове смрти 1953. године.