Како је Црвена армија одбранила Лењинград у Другом светском рату

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

 „Непоколебљива је фирерова одлука да Москву и Лењинград сравни са земљом како бисмо се потпуно отарасили становништва у тим градовима, које бисмо у противном морали да хранимо током зиме“ – тако је 8. јуна 1941. године у свом дневнику написао начелник Генералштаба немачких копнених трупа Франц Халдер. Био је то сам почетак операције Барбароса. После муњевитог продора групе армија Север кроз балтичке земље непријатељ је већ био на прилазима Лењинграду. Истовремено се из Карелије према граду кретала финска армија.

Немачке трупе су 8. септембра 1941. године заузеле град Шлиселбург на обали Ладошког језера и тако затвориле обруч око Лењинграда на копну. Други по величини град Совјетског Савеза нашао се у замци. У њему је остало блокирано око пола милиона совјетских војника, скоро цела Балтичка флота и три милиона становника.

И поред свега, Немцима није пошло за руком да заузму град на јуриш. Лењинград је средином септембра већ био претворен у праву тврђаву. На најближим прилазима граду направљено је преко 600 километара противтенковских ровова и препрека од бодљикаве жице, 15.000 сталних ватрених тачака и лаких бункера, 22.000 ватрених артиљеријских положаја, 2.300 командних положаја и осматрачница. У самом граду је припремљено 4.600 склоништа у која је могло да стане 814.000 људи. Цео центар Лењинграда је био прекривен маскирним мрежама у циљу заштите од непријатељске авијације.

Једино што је везивало опкољени град са слободном територијом био је водени пут кроз Ладошко језеро, такозвани „Пут живота“.

Управо тим путем је организовано достављање намирница и евакуација. Немци су намеравали да униште ту последњу комуникацију и зато су покушали да продру до реке Свир, надајући да ће се тако спојити са финским трупама. Заузели су 8. новембра Тихвин и пресекли једину пругу којом је терет намењен Лењинграду допреман на источну обалу Ладошког језера.

Тако је житељима смањен ионако оскудни оброк. Међутим, захваљујући упорном отпору Црвене армије непријатељски планови нису реализовани. Тихвин је ослобођен после месец дана.

Па ипак, ограничено снабдевање ваздушним путем и преко Ладошког језера није могло да подмири потребе тако великог мегаполиса. Војници на првој линији фронта добијали су по 500 грама хлеба дневно, радници по 375 грама, а остало становништво и деца по 125 грама. Када је дошла зима 1941-1942. у Лењинграду је завладала велика глад. „Све је било поједено: и кожни каишеви, и ђонови, а у граду није остало ниједног пса или мачке, да не говоримо о голубовима и вранама. Није било струје, људи исцрпљени од глади одлазили су на Неву, и успут су падали и умирали. Више нико није скупљао лешеве, само их је снег покривао. Читаве породице су умирале по становима“, записао је касније Јевгениј Аљошин.

Појединци су подлегли срашном искушењу. Органи Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) забележили су преко 1.700 случајева канибализма. А сигурно их је било више. Лешеви су крадени из мртвачнице или са гробаља, или су одношени директно са улице. Било је и убистава живих људи. У документу управе НКВД-а за Лењинградску област од 26. децембра 1941. године пише: „21. децембра је Воробјов В. Ф., 18 година, незапослен, убио секиром своју бабу Максимову, 68 година. Леш је искасапио на комаде, црну и белу џигерицу, кувао и јео. У претресу стана пронађени су делови леша. Воробјов је изјавио да је убиство извршио због глади. Експертизом је установљено да је урачунљив“.

У пролеће 1942. године Лењинград је постепено почео да долази себи после преживљеног зимског кошмара. У неокупираним предграђима оснивана су помоћна домаћинства за снабдевање становника града поврћем. Побољшана је исхрана и смањена смртност, а делимично је прорадио и градски превоз. Важан и охрабрујући догађај био је долазак у град партизанске коморе са окупираних територија – из Новгородске и Псковске области. Партизани су кришом превалили стотине километара у позадини немачких трупа да би се 29. марта пробили кроз линију фронта и ушли у Лењинград. На 223 запреге житељима града су дотерали 56 тона брашна, жита, меса, пасуља, меда и уља.

Од првих дана опсаде Црвена армија није одустајала од покушаја да се пробије у град. Међутим, све четири офанзивне операције, које су изведене 1941. и 1942. године, нису уродиле плодом. Није било довољно ни људства, ни ресурса, ни ратног искуства. „Напредовали смо 3. и 4. септембра од Црне речице према Келколову без артиљеријске подршке“, написао је касније заменик командира 939. пука Чипишев, који је 1942. учествовао у Сињавинској операцији. „Пројектили који су нам послати нису одговарали нашим топовима калибра 76 милиметара. Није било граната. Нисмо могли да неутралишемо митраљезе у немачким бункерима, тако да је пешадија поднела огромне губитке“. Па ипак, непријатељ није био потпуно имун на такве нападе. Стални притисак совјетских трупа је крајње исцрпљивао немачку групу армија „Север“, не остављајући јој простора за маневар.

После слома немачких трупа код Стаљинграда иницијатива у рату је постепено почела да прелази на Црвену армију. Совјетска команда је 12. јануара 1943. године приступила реализацији офанзивне операције „Искра“ која је најзад уродила плодом. Совјетске трупе су ослободиле град Шлиселбург и очистиле јужну обалу Ладошког језера, успоставивши копнену везу између Лењинграда и слободне територије.

„Чини се да сам се 19. јануара 1943. године ја већ спремала за спавање, кад у једанаест сати чујем нешто на радију“, написаће касније медицинска сестра Нинел Карпјонок. „Приђем ближе, кад тамо, кажу: ’Слушајте саопштење’. Слушамо, и одједном почеше да причају да је обруч пробијен. Ух! Скочисмо сви. Имали смо ’комуналку’ [заједнички стан из совјетског доба у коме је живело по неколико породица – прим. прев.], четири собе. Сви поскакасмо, повикасмо, заплакасмо. Сви смо били радосни: обруч је пробијен!“

Годину дана касније у операцији „Јануарски гром“ совјетске трупе су одбациле непријатеља 100 километара од Лењинграда и коначно отклониле сваку опасност по град, а 27. јануар је званично проглашен за дан укидања опсаде, што је обележено са 24 плотуна из 324 артиљеријска оруђа. За та 872 дана, колико је блокада трајала, од глади, хладноће, артиљеријског гранатирања и авионских напада погинуло је, према различитим изворима, од 650.000 до милион и по житеља Лењинграда.