Како су САД и СССР победили дечју парализу 

Getty Images; Lev Porter/TASS
„Епидемије имају особину да спонтано губе снагуˮ, мудро је приметио истакнути романописац Филип Рот у свом последњем роману „Немезаˮ, чија се радња одвија за време епидемије дечје парализе у Сједињеним Државама. Средином прошлог века дечја парализа је била најчешћи узрочник смрти деце широм света. Била је то неизлечива болест све док САД и СССР нису направиле вакцине.

Полиомијелит је заправо болест стара као Библија. Египатски цртеж урезан у камену плочу који потиче из 1403-1365. године пре наше ере приказује обогаљеног младог свештеника са тешким деформитетом стопала који подсећа на дечју парализу. Људска популација се са овом болешћу сусретала у различитим епохама. Тек 1908. године аустријски лекари Карл Ландштајнер и Ервин Попер дошли су до закључка да је полиомијелит последица вирусне инфекције. Такоће се сматра да су индустријска и социјална револуција допринеле ширењу ове болести.   

Епидемија дечје парализе у Америци

Касних 40-их година као последица избијања епидемије дечје парализе у Сједињеним Државама 35.000 људи годишње у просеку је остајало са инвалидитетом, кажу подаци Центра за контролу и превенцију болести (CDC). 1952. године САД већ бележе запањујућих 57.628 случајева. Све више деце различитих узраста почело је да подлеже овој заразној болести која изазива парализу једног или два екстремитета (спинални тип) или оставља последице на функцију говора, гутања и дисања (булбарни тип).

„И коначно, наступила је катаклизма: језива главобоља, крајња изнуреност, страшна мучнина, помахнитала грозница, неподношљив бол у мишићима, за којим 48 сати касније следи парализаˮ, описао је Рот симптоме у свом доста реалистичном роману.

То ипак није била прва епидемија дечје парализе у САД. 1916. године ова болест је први пут тешко погодила Њујорк. Преко 2.000 људи је преминуло само у граду, углавном деце. Широм земље умрло је најмање 6.000 људи, док је на хиљаде њих доживотно паралисано. 1921. године будућем председнику САД Френклину Рузвелту дијагностикована је дечја парализа.

Паника и страх су наставили да се шире међу одраслима и децом. Епидемија дечје парализе је наставила да јача по летњој врућини, доводећи до затварања базена, паркова и других јавних места која посећују деца.

Ова у то доба неизлечива болест своје жртве је осуђивала на живот са штакама или у колицима. О дечјој парализи било је много непознаница. Знало се само да је то високо заразна болест која се шири контактом међу људима.

50-их година полиомијелит је постао глобална здравствена претња, ширећи се кроз САД и као дивљи пожар захватајући Европу, Азију и Африку.

Почетком 50-их прву вакцину против дечје парализе направио је амерички лекар Џонас Солк (чија мајка је из Русије емигрирала у Сједињене Државе). Ова вакцина је садржала „мртавˮ полиовирус и била је у стању да развије имунитет код особе без ризика од заразе. Вакцина се убризгавала као инјекција. Како би био сигуран у њену безбедност, Солк је најпре вакцинисао неколико волонтера, укључујући своју породицу, троје деце и себе. Све је било у реду и сви испитаници су почели да производе антитела на ову болест. 1953. године полиовирус први пут је могао да се види помоћу електронског микроскопа. 1954. године почело је тестирање на милион људи, укључујући децу стару шест до девет година. Наредне године закључено је да је вакцина безбедна и ефикасна за људску примену. 1955. године ствари су кренуле по злу, када је чак 200.000 деце примило Солкове полиовакцине, произведене у фармацеутској компанији Cutter Laboratories из Калифорније, које су грешком садржале активан, жив вирус. То је изазвало око 40.000 случајева дечје парализе, при чему је 200 деце парализовано, а 10 преминуло.

Џонас Солк

Вакцинација је настављена убрзо после трагедије која је постала позната као инцидент Cutter. Према подацима CDC, овај трагични инцидент је заслужан за настанак „бољег система контроле вакцинаˮ.  

А ипак, док је просечан број случајева дечје парализе у САД био 45.000 годишње пре него што је уведена Солкова вакцина, до почетка 60-их тај број је пао на само 900. Солк, који никад није патентирао своју вакцину, није био једини научник који је постигао кључни напредак у искорењивању дечје парализе. Амерички микробиолог Алберт Сејбин такође је одиграо пресудну улогу.

Сејбин, који је рођен у Бјалистоку (тада део Руске Империје) и 1921. године емигрирао у САД са родитељима који су били пољски Јевреји, имао је другачији приступ проблему. Своју вакцину је направио од „живогˮ полиовируса. Њена основна предност била је у томе што је могла да се прима орално. Истакнути научник је успео да секвенцира мутантну  форму полиовируса која је неспособна да изазове болест и зато је безбедна за уношење у људски организам. Овај невирулентни вирус је чинио чуда, умножавајући се убрзано у цревима, спречавајући смртоносни облик полиовируса и пружајући толико жељену заштиту од болести. Сејбинова полиовакцина изабрана је за масовну имунизацију због једноставности примере и малих трошкова производње. Осим тога, Сејбинова вакцина је имала способност да прекине ланац преношења болести. Изван САД први пут је тестирана касних 50-их.

Епидемија дечје парализе у СССР-у

1929. године СССР је имао најнижу стопу оболевања од дечје парализе у Европи: 0,54 случаја на 100.000 људи (Немачка је притом имала 1,7, Данска 6,3, а Шведска 15,4). Прве епидемијске размере болест је у Совјетском Савезу добила 1949. године у балтичким земљама (Летонска, Естонска и Литванска ССР), у Казачкој ССР и Сибиру. Средином 50-их у земљи је забележено између 10 и 13 хиљада случајева инфекције. До 1958. године болест је достигла 10,66 случајева на 100.000 становника (другим речима, 22.000 људи је било заражено). То значи да је број оболелих у САД био троструко већи.

Како би се изборио са овом опасношћу, у земљи је отворен Истраживачки институт за полиомијелитис на челу са водећим совјетским микробиологом Михаилом Чумаковом (прославио се као научник који је изоловао вирус изазивач крпељског менингоенцефалитиса).

Михаил Чумаков

У јануару 1956. године совјетска штампа је објавила да се Чумаков и његова супруга Марина Ворошилова, такође научник, заједно са микробиологом из Лењинграда Анатолијем Смородинцевем налазе у посети САД „како би се упознали са методама лечења дечје парализе и са производњом вакцине др. Солкаˮ.

Совјетски научници су у Америку дошли да проуче Солкову вакцину, али десило се да се Чумаков срео и са Албертом Сејбином. Лоше познавање руског и енглеског језика није спречило двојицу генијалних научника да нађу заједнички језик. Чумаков је позвао Сејбина у СССР (Солк је такође добио позив, али је одбио да дође).

Алберт Сејбин

Сејбин је на лето 1956. године посетио Москву и Лењинград. Када се вратио, јавио се Стејт департменту тражећи дозволу да у СССР пошаље ослабљен сој полиовируса. Упкрос страховању да би Москва то могла да искористи за производњу биолошког оружја, добио је дозволу. Када су добили сој, совјетски истраживачи су направили прву вакцину на његовој основи и започели испитивања. Најпре на себи, а касније, као и обично, на члановима својих породица. Прво дете које је вакцинисано била је петогодишња унука Анатолија Смородинцева.

У међувремену је 1956. године Истраживачки институт за полиомијелитис савладао производњу Солкове вакцине.

Џонас Солк

Научници су такође тражили дозволу за клиничка испитивања Сејбинове вакцине.

„Моји родитељи су успели да убеде Сејбина да им да сој како би направили живу вакцину у СССР-у. Мислим да је моја мајка иницирала овај пројекат. Све се догодило без формалности, родитељи су сој буквално донели 'у џепу' и Истраживачи институт за полиомијелитис је брзо направио живу вакцину у СССР-у. Проблем су била тестирања. Сви су страховали да ће 'жива' вакцина бити опаснија од 'мртве'. Смородинцев је, напротив, доказао да је ова вакцина потпуно безбеднаˮ, касније се присећао син Михаила Чумакова Константин.

Михаил Чумаков

Совјетски званичници надлежни за здравствену сферу су (као и њихове америчке колеге) имали озбиљне сумње у безбедност „живеˮ вакцине.

Према Чумаковљевом сину, који је кренуо очевим стопама и постао микробиолог, његов отац је успео да добије дозволу за тестирања тек након што је лично телефонирао првом заменику председника владе Совјетског Савеза Анастасу Микојану.

„Микојан је имао много унучади и био је дубоко забринут због епидемије полиовируса. Мој отац га је убедио да су потребна испитивања, говорећи да преузима потпуну одговорност за њихов резултат. Прва тестирања су спроведена у Естонији, где је учесталост оболевања била висока.  Резултати су били одлични. Број нових случајева је брзо опао. Испитивања су настављена у другим регионима земље. Касније је почела кампања масовне вакцинације и ужасна инфекција је практично искорењена у целој земљиˮ, рекао је Константин Чумаков.

Михаил Чумаков је смислио да се вакцина даје у облику пилула. Није била потребна инјекција за њену примену.

Производња вакцине у облику пилула са слатким омотачем ускоро је почела у Москви. До краја 60-их година у СССР-у је вакцинисана читава популација млађа од 20 година, што је износило 77 милиона људи.

До 1961. године око 80% популације било је вакцинисано. Број смртних случајева од болести смањио се 200 пута и пао са 560 случајева 1963. на само 60 случајева 1967. У наредним годинама стопа оболевања полиомелијитисом наставља да опада и бележе се само спорадични случајеви. 70-их година регистровано је од 18 до 69 случајева. У СССР-у је дечја парализа тако искорењена.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“