Како су се рекламе појавиле на совјетској телевизији

Михаил Кухтарев/Sputnik; Russia beyond; Юрий Левянт/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Шта у ТВ програму деца воле, а одрасли мрзе? Рекламу, наравно! Прва реклама на екранима совјетских телевизора појавила се током 1960-их. Тада је то била права сензација.

То није била реклама бесних аутомобила, секси ружа за усне нити модерног одела. У првом рекламном клипу приказана је гомила „живог“ кукуруза који стоји усправно, креће се и пева, пропагирајући здраву исхрану.

„На совјетској телевизији није било комерцијалних реклама“, објашњава Љубов Платонова, угледни продуцент ТВ канала „Русија Култура“. У тим временима телевизијска реклама није имала никаквог утицаја на бизнис и културу у СССР-у.

„У Совјетском Савезу је економија била под контролом државе, није било приватног сектора, тако да су средства која се користе на слободном тржишту била непожељна. Уз све то, у то доба [несташица] није било питање само ’шта купити’, него пре свега ’где и када купити’. Није било никаквог смисла да се праве рекламе у овом облику и обиму какав данас видимо“, каже Платонова.

Никита Хрушчов у украјинском колхозу.

Двоминутна „кукурузна“ реклама је приказана 1964. године, у доба Хрушчовљевог „периода отапања“. Познато је да је амбициозни совјетски лидер био надахнут великим успехом САД у гајењу кукуруза, па је планирао да СССР постане други у свету по производњи кукуруза. „Ја сам кукурузник“, говорио је Хрушчов у шали. Његови напори у пољопривредном сектору одразили су се у тој првој историјској ТВ реклами, где је приказан кукуруз у виду необичних „ликова“ и средовечни кувар кога је играо глумац Иван Рижов.

Ако хоћете да будете здрави и да доживите стоту, у вашем јеловнику треба да буде и кукуруз, пева кувар. Реклама сугерише да совјетске домаћице од кукуруза могу да праве све што пожеле, од салате и чорбе до слатког пудинга и колача, и нема сумње да ће то бити „изврсна гозба“.

Реклама само на папиру

Снимање преноса у студију Централне телевизије СССР-а.

Ретке телевизијске рекламе су биле осмишљене као визуелни аспект државне пропаганде. „У суштини, рекламе нису ништа промовисале и нудиле, осим текућих тема и званичне идеологије“, каже Платонова. То се само на папиру звало „реклама“.

Прве рекламе су се знатно разликовале од данашњих – имале су огромну минутажу и често су биле осмишљене као комбинација различитих жанрова.

Поврх свега, током 1960-их и 1970-их није постојала представа о томе колико кошта један минут рекламе у ударном термину, тако да су се совјетске рекламе снимале као играни филмови, као велики пројекти. Први аутори су имали могућност да праве рекламе које трају и по пет минута, скоро као краткометражни филмови. „Реклама кукуруза из 1964. године је најбољи пример совјетске рекламе. То није реклама, него балада у буквалном смислу те речи“, додаје Платонова.

ТВ центар „Останкино“.

Можда чудно звучи, али ТВ реклама се у СССР-у појавила много пре тржишне економије. Прво рекламно удружење се појавило почетком 1970-их у студију документарних филмова у Лењинграду (данас Санкт Петербург).

Те рекламе су повремено наручивала совјетска министарства и фабрике, с тим што су оне најпре премијерно приказиване у биоскопима, а понекад и на телевизији.

Шта је рекламирано?

Припадник комсомолско-омладинске бригаде рудара, Херој социјалистичког рада Иван Иванович Стрељченко (први слева) у кругу породице.

Жене су појачавале звук када се појави реклама веш машине „Вјатка“ совјетске производње, премијерно приказана на телевизији крајем 1970-их. Женски глас у позадини говори да овај модеран уређај представља „пријатно изненађење за домаћице“.

У реклами штедионице СССР-а (државне банке) приказана је лепа жена која жури да позавршава послове по граду током паузе за ручак. Маша (игра је Александра Јаковљева, будућа звезда филма-катастрофе „Посада“) треба да обави милион ствари, од поправљања ципела до куповине поврћа. Жури да заврши посао и у банци пре него што истекне пауза за ручак. У банци препознаје своју стару другарицу и жали јој се на свакодневне обавезе.

– О, Боже мој! Здраво, Тања. Све време сам у журби... Код куће много посла, и око детета, и да оперем, и да скувам... Уосталом, знаш и сама.

– Не знам. Ја радим сваки други дан. Стижем и да спремим ручак, и да одведем сина у шетњу, и да се нашминкам. Радно место ми је близу, а радни дан ми почиње у 10:00.

– Како причаш, испада да је твој посао прави рај.

– Не знам да ли је рај, али ми се допада. Овде плате нису лоше, примамо и додатак. Ти размисли. Ако одлучите да радите у штедионици, ослободићете се многих проблема.

Ова четвороминутна реклама се појавила крајем 1970-их и често је приказивана пре пројекције филма у биоскопу, а понекад и на телевизији.

Током 1980-их је телевизијска реклама била комбинација реализма и идеализма.

Александровска фабрика радио-телевизијских уређаја (производно удружење „Рекорд“). Контролор проверава квалитет готових производа.

Једна од њих је уз веселу музика приказивала сензор за контролу напона.

На другој је приказана група Руса без осмеха на лицу, а глас у позадини саопштава да су се ти људи окупили да покажу како имају елегантна одела, направљена буквално од материјала за тапацирање намештаја.

У једном клипу је приказан минијатурни магнетофон.

„Музика за једну особу... Или за две“, говори романтични глас у позадини.

Московљани гледају директан пренос са космичког брода „Восток-3“, 12. август 1962. године. На екрану се види космонаут Андријан Николајев.

Крајем 1980-их је пепси-кола приказана у телевизијској реклами фабрике безалкохолних напитака код Ташкента, главног града тадашње Узбечке ССР. У снимању су учествовали локални позоришни глумци, професионални фото-модели и једна рок група.

У то време је СССР већ био на путу да потпуно пређе на тржишну економију, и рекламе пепси-коле су преносиле пре свега идеолошку поруку. Требало је, наиме, показати да је један од кључних симбола западне културе сада доступан совјетским грађанима.

Један од погона Дњепропетровске фабрике радио-телевизијских уређаја.

Током 1990-их, после распада Совјетског Савеза, наступио је период великих промена и трансформација, тако да је телевизији било потребно озбиљно „подмлађивање“. У руски ТВ програм су почеле да продиру стране рекламе. Комерцијалне рекламе су биле доста краће и понављале су се у одређеним временским размацима. Русија је најзад и сама постала земља у којој је време новац.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“