Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Овај текст инспирисан је питањем које је поставио један наш читалац: „Ко је могао да заузме место руског цара ако је он болестан или је у рату? На пример, ко је замењивао Петра Великог током његове Велике дипломатске мисије?“ Ако и ви имате неко питање о руској историји, култури или свакодневици, можете нам се обратити преко имејла info@rbth.com.
Кратак одговор: Нико није стварно могао да замени руског цара када се радило о доношењу одлука. Међутим, Петар Велики је покушао да уведе институције власти са правом да доносе одлуке које је обично доносио цар. Покушај није успео.
Ко је преузимао одговорност ако би се цар разболео?
У октобру 1900. године цар Николај II оболео је од трбушног тифуса и неко време био толико слаб да се страховало за његов живот. Током болести нико уместо њега није одлучивао. Једина тема разговора у високим круговима био је могући наследник. Историчар Игор Зимин пише да су се формирале две струје: једна је подржавала великог кнеза Михаила Александровича, Николајевог брата, као следећег цара. Друга струја је желела да сачека да се царица Александра Фјодоровна, која је била у другом стању, породи, у нади да би мушко дете наследило престо.
Getty Images
Николај се ипак опоравио. Али зашто ниједна особа или државна институција није могла да доноси одлуке уместо цара док је он био болестан? Одговор је: због одговорности. Не заборавите да су у Русији цареви примали власт као Божји помазаници током религијске церемоније крунисања. Ова церемонија давала је цару специјални ауторитет и одговорност, тако да је само он могао заиста да доноси одлуке о добробити земље и да одлучује о животима својих поданика, руског народа.
Ко је управљао земљом док је цар био у ратним походима?
Од 1547. до 1552. године Иван Грозни је командовао руском војском у неколико похода против Казањског каната. Наравно, „влада“ руског царства, бољарска Дума, остала је у Москви, а остарели бољар Иван Морозов-Попљевин је био задужен за Думу. Али са њим су били чланови цареве канцеларије и његови главни саветници. Иста пракса настављена је током 17. века и у време Руске Империје.
Getty Images
Зашто је Петар Велики одлучио да створи Правитељствујушчи сенат?
20. новембра 1710. године Отоманско царство је објавило рат Русији. Петар је одлучио да лично предводи поход против Отомана и очигледно је страховао за свој живот. То потврђује Јул Јуст, дански изасланик у Русији, који је записао да је непосредно пре одласка Петар своју тадашњу вереницу Катарину представио својој сестри и нећакама и рекао им да је „морају сматрати за његову закониту жену и руску царицу. Цар им је јасно ставио до знања да у случају да умре пре него што се ожени, оне после његове смрти треба о њој да брину као да му је била законита супруга.“ То значи да се овога пута цар заиста прибојавао за сопствени живот, па је одлучио да створи институцију која би га заменила у случају изненадне смрти.
Дмитриј Кардовски
Када је раније одлазио у ратне походе (на пример, у оквиру руско-шведског рата), Петар би државне послове поверавао различитим државним канцеларима. Али пре самог одласка у рат против Отоманске империје, 5. марта 1711. године, званично је формирао Правитељствујушчи сенат.
Први сенат су чинила деветорица људи. „Сви морају слушати њихова наређења, као да су моја, под претњом строге казне или смрти“, записао је Петар. Такође је оставио упутства о томе шта Правитељствујушчи сенат треба одмах да уради: „да нелицемерно расуђује, ограничи државне трошкове, сакупи што више новца, окупи младе племиће у државну службу, повећа трговину са Кином и Персијом“ и тако даље. То, наравно, нису била задужења Правитељствујушчег сената, него неодложне потребе тог тренутка.
Карл Була
До јесени 1711. године Петар се вратио из ратног похода, али концепт Правитељствујушчег сената није напуштен. Овој институцији су поверени различити задаци као што је додела државних звања и надзор правног система. Међутим, Правитељствујушчи сенат никада није у потпуности заменио руског цара.