Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Браћа Николај, Александар, Андреј и Петар Старостин били су фудбалери познати у целом СССР-у. Играли су у совјетској репрезентацији и у московском „Спартаку“. Више пута су побеђивали на различитим турнирима. Навијачи „Спартака“ још увек поштују Старостине. У Москви чак постоји и улица која носи име најстаријег брата Николаја Старостина. Међутим, чак ни љубав целог народа није их спасла од Стаљинових репресија.
Графит: портрет Николаја Старостина у улици која носи његово име, у источном делу Москве.
Графит – портрет Николаја Старостина у улици која носи његово име, источни део Москве.
mos.ruНиколај Старостин је 1934. године позван да буде спортски организатор у добровољном спортском друштву „Спартак“. Тада су добровољна спортска друштва оснивана у оквиру министарстава и других служби, па је и „Спартак“ никао из кружока фискултуре у предузећима Индустријске кооперације, невладине организације која је обухватала огроман број ситних произвођача у сфери лаке и прехрамбене индустрије.
У поменутим круговима је основан фудбалски клуб „Спартак“. Финансирало га је друштво, а подржавали су га обични људи, а не представници армије или других државних структура. Зато је „Спартак“ стекао епитет „народног клуба“.
Москва, Русија, 27. август 2014. Споменик старијој браћи Старостин који су играли у фудбалском клубу „Спартак“, на новом стадиону московског „Спартака“ („Откритије арена“). Било је предвиђено да се на њему одиграју утакмице Светског првенства у фудбалу 2018.
Валериј Шарифулин/TASSСва четири брата су постала играчи „Спартака“, а Николај је још постао и вођа екипе и бавио се организацијом. Талентовани фудбалери су одмах донели екипи неколико победа на различитим турнирима.
СССР у то време није учествовао на олимпијадама и првенствима, третирајући те турнире као „буржоаске“ и штетне. Али совјетски спортисти су одлазили на међународна такмичења радничких организација. „Спартак“ је 1937. тријумфално победио на фудбалском турниру Треће летње радничке олимпијаде у Антверпену (Белгија).
Исте те године спартаковци су учествовали у паради фискултуре на Црвеном тргу, манифестацији коју је Стаљин много волео. Фудбалери су прошли испред Стаљина у огромној копачки са натписом „Спартак – Шпанија (Баскија) 6:2“. Био је то резултат меча против Шпанаца, одржаног уочи параде.
У тиму фудбалског клуба „Промкооперација“ 1934. играла су браћа Старостини (четврти слева – Андреј, пети је Николај, седми Александар и трећи здесна – Петар.
Журнал „Огоњок“„Спартак“ је више пута побеђивао и унутар СССР-а, и то клубове који су припадали одређеним службама. Међу њима је био и „Динамо“, клуб Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД). Причало се да је руководство НКВД-а било љуто због тога што „народни“ побеђују „наше“.
НКВД је 1937. године издао указ о репресирању „бивших кулака, криминалаца и других антисовјетских елемената“. Тако је отпочео Велики терор Стаљиновог периода. Свако је могао бити проглашен за „антисовјетски елемент“.
Прочитајте више о томе: Аверзија према чињеницама: Које су биле праве размере Стаљиновог терора?
„Спартакови“ шампиони су путовали у буржоаске земље, а НКВД је све контакте совјетских грађана са странцима третирао као сумњиве. Тако су 1937. године многе совјетске новине оптужиле „спартаковце“ да на тим путовањима фудбалери расипају „народни“ новац прикупљен добровољним прилозима чланова свога спортског друштва.
Поред тога, фудбалери су оптужени да од тог новца примају плату, а то је било забрањено јер у СССР-у није постојао професионални спорт. Сви спортисти су били аматери и нису добијали новац.
Играчи у екипи „Спартака“, браћа Старостини (доле слева надесно: Петар и Андреј, горе слева надесно: Николај и Александар), 1936.
Sputnik„Морамо одлучно очистити спортска друштва, и конкретно ’Спартак’, од буржоаских превртљиваца, прљавих предузетника који завлаче руке у друштвену касу“, писао је лист „Комсомольская правда“.
И у окружењу Старостиних су 1937. године почела хапшења. Многи су били осумњичени за учешће у завери и организовању атентата на самог Стаљина за време фискултурне параде. На саслушању је један спортиста подлегао притисцима и изјавио да у „Спартаку“ делује контрареволуционарна терористичка група на чијем челу је лично Старостин.
Старостини нису ухапшени за време Великог терора. Сматрало се да оснивачи „Спартака“ имају неку везу у НКВД-у. Касније је, међутим, руководство комесаријата смењено, па су 1942. године ухапшени Николај, Петар и Андреј Старостин. Свој тројици су припадници НКВД-а исте ноћи изненада упали у станове. Пола године касније у затвор је стрпан и четврти брат Александар, који се тада управо вратио са фронта.
Старостини су касније у мемоарима описали како су их иследници пола године саслушавали, тукли и малтретирали са намером да извуку из њих признање да су браћа учествовала у завери против Стаљина и у организовању атентата на вођу. Али браћа нису имала шта да признају.
На крају су на једном суочавању одлучили да „признају“ мање „прекршаје“ како би избегли даља саслушања и мучења. Александар и Андреј су признали тобожње расипање друштвеног новца. Приписана им је „похвала буржоаског спорта и покушаји да се буржоаски манири инфилтрирају у совјетски спорт“. Петар је признао да је критиковао колхозе и мале плате па му је приписана антисовјетска агитација. Сва тројица су осуђена на десет година робије.
Сва четворица су послата у различите логоре, али су у неку руку били срећни. Ако ништа друго, бар су избегли стрељање. Сви осим Николаја осуђени су на тежак робијашки рад. Петар се сећао зиме 1944. године као можда најтежег периода у свом робијању: „Стриктно се спроводи Стаљинова наредба да се брутално кажњава одбијање радних обавеза, чак и стрељањем. Због тога излазимо на посао користећи последње капи снаге. Многи су успут падали од исцрпљености. Умирало је и по 40 људи на дан“. Он је дневно добијао само 750 грама хлеба. У јеку рата робијашима је смањен оброк а повећана дневна норма, тако да су морали још више радити за потребе фронта.
„Припадност свету фудбала била је најбоља заштита“, написао је Николај. Он је имао више среће јер није послат на тешке радове. Уместо тога је одмах постављен за тренера затворског тима. Да иронија буде већа, касније је пребачен на руски Далеки исток да тренира тамошњи „Динамо“. Затим му је дозвољено чак и да живи изван затворског круга и да доведе породицу.
Оно што се догодило 1948. године Николај Старостин ће касније окарактерисати као „истинит догађај са невероватним сценаријем“. Позвали су га на телефон и рекли му за је на вези лично друг Стаљин. Испоставило се да је познатом фудбалеру телефонирао Стаљинов син Василиј. Он је био познат као покровитељ спорта. Оворено је рекао Николају да се бори за његову слободу: „Затворили су вас без разлога, то је јасно као дан“.
Николај Старостин, совјетски фудбалер, заслужени мајстор спорта СССР-а, оснивач фубалске екипе „Спартак“, играч репрезентације СССР.
В. Красинска/SputnikЗахваљујући протекцији Василија Стаљина Старостин је добио посао у фабрици и сваки дан испуњене норме рачунат му је као два дана затворске казне. Тако је након две године Николај раније пуштен на слободу.
Василиј Стаљин је желео да Старостин тренира његов фудбалски тим ратног ваздухопловства. Тренер је доведен у Москву и враћена му је дозвола сталног боравка у његовом старом стану. Али чак ни свемоћни Стаљинов син није могао отворено да крши законе, а бивши робијаши нису смели да живе у радијусу од 100 километара од Москве, тако да је Старостину та дозвола боравка убрзо анулирана. Тада је Василиј Стаљин још једном покушао да задржи талентованог тренера у Москви примивши га у свој стан. Касније је Старостин у мемоарима иронично описивао ту „трагикомичну“ ситуацију „личности која је блиска са дететом тиранина“ од кога је био „осуђен да се не одваја“. „Заједно смо одлазили у штаб, на тренинге, у викенд-кућу. Чак смо спавали на једном веома широком кревету. Василиј Јосифович је обавезно пре спавања стављао пиштољ под јастук“, написао је Старостин у књизи „Фудбал кроз године“.
Једном приликом, када је Василиј послом отпутовао из Москве, правосудни органи су дошли по Старостина, спаковали га у воз и тако отерали из града. Стаљинов син га је поново вратио у Москву, али је убрзо затим Старостин због грубог кршења правила боравка послат у Казахстан. Тамо је требало да остане доживотно, али је после смрти Јосифа Стаљина 1953. године рехабилитован па му је дозвољено да се врати у Москву.
Андреј Петрович Старостин (1906-1987), заслужени мајстор спорта, совјетски фудбалер, одбрамбени играч, 1957.
Василиј Малишев/SputnikПосле Стаљинове смрти су и остала браћа пуштена на слободу. Петар је одлучио да се не враћа фудбалу. Он је постао инжењер. Робија му је озбиљно нарушила здравље, имао је тежак облик туберкулозе, а због промрзлина му је ампутирана нога. Умро је 1993. у својој 84. години.
Остала тројица су се вратила омиљеном спорту и бавили су се њиме до краја живота. Андреј је предводио репрезентацију СССР-а, а Александар је постављен на чело Фудбалске федерације. Обојица су умрла током 1880-их.
Николај се вратио у родни „Спартак“, на чело спортског друштва, и на тој функцији је остао све до 1992. године. После распада СССР-а учествовао је у стварању Професионалне фудбалске лиге Русије. Живео је 93 године. Умро је 1996. и остао запамћен у историји као један од најзначајнијих представника совјетског и руског фудбала.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
