Несвакидашњи злочини у царској Русији

Кира Лисицка (Фотографија: Фото-атеље Карла Буле/ЦГАКФФД СПб)
Неколико злочина у царском периоду извршено је из веома необичних разлога и са необичним последицама, а злочинци су и сами били необични.

Човек који је отишао бестрага

Константин Коровко је био преварант срећне руке. Не зна се ни место ни време његове смрти што је реткост за човека који је украо милионе. С обзиром да је рођен 1876. године у козачкој породици, Коровко је стекао прилично добро образовање. Наиме, он је 1906. године постао дипломирани агроном и производни технолог. Међутим, његово главно занимање је било да узима новац од инвеститора и да им га никад не враћа.

Коровко је током 1910-их мамио богате спахије и трговачке задруге да улажу новац у кожаре, руднике соли и нафтне бушотине на Северном Кавказу које је он рекламирао. Своје потенцијалне акционаре Коровко је очарао великим фотографијама цистерни и пароброда. Предузећа која је он рекламирао нису никада постојала али је његова канцеларија у Санкт Петербургу била украшена лепим столовима од храстовине, а његови службеници су куцали на швајцарским писаћим машинама. Циљ свега тога је био да се остави снажан утисак на партнере. Коровко је до 1912. године од разних задруга скупио неколико милиона рубаља, а тада је просечна месечна плата износила свега 30-40 рубаља.

Санкт Петербург почетком 20. века. Невски проспект испред Казањског сабора.

Један акционар је 1912. године отишао на место где је требало да буде рудник соли и није ништа нашао. После овог случаја Коровко је ухапшен. Међутим, на његовом рачуну у банци није било новца. Он је сав новац или трошио, или га је негде крио. На суду је Коровко оптужио своје партнере да су га пресекли у послу, рекао је да још увек припрема изградњу рудника и фабрика за које је добио новац. Коровко није оптужен за крађу, будући да су акционари и сами сносили део одговорности за свој новац. Он је провео у затвору само две године, колико је трајало суђење.

После револуције Константин Коровко је побегао у Румунију, где му се губи сваки траг. Причало се да је касније виђен у Аргентини где се, наводно, бавио продајом меса.

Монструм покајник

Витолд Горски, 20. децембар 1869.

Витолд Горски је убио целу породицу јер му је био потребан новац, али новац није узео. Једно од најмонструознијих убистава у царској Русији извршио је 18-годишњи гимназијалац 1. марта 1868. године у Тамбову.

Горски је приватно давао часове 11-годишњем сину Ивана Жемарина, богатог тамбовског трговца. Богатство трговачке породице очигледно је оставило на њега снажан утисак. Он је украо од познаника револвер и наручио да му ковач направи тешку гвоздену шипку. Када Иван Жемарин и његова супуга нису били код куће Горски је ножем убио свог ученика, из пиштоља је убио мајку Ивана Жемарина, његовог домара и куварицу. Када се Жемаринова жена неочекивано вратила кући са четворогодишњим сином и собарицом, Горски је и њих побио, а затим напустио кућу не узевши ни новац ни скупоцени накит.

Убрзо је ухапшен као најочигледнији осумњичени. На суду је Горски признао злочин и рекао да ништа из куће није украо. Кад му је изречена смртна казна он је дао изјаву у којој је рекао да је извршио убиство са циљем да опљачка кућу, али ништа од Жемаринове имовине није узео „јер је осетио покајање и сажаљење према жртвама злочина“. Као узрок овако монструозног убиства Горски је навео и „крајње сиромаштво своје породице“. Молба да буде помилован је одбачена али је император Александар II заменио смртну казну доживотном робијом.

У руском друштву се у оно време много причало о овом језивом случају. У више наврата га помињу јунаци романа „Идиот“ Фјодора Достојевског.

Живи покопани

Гробље старообредника са крстовима и малим косим грађевинама попут кровова на гробовима на обали Белог мора. Фотографија пре 1917.

Многи у Русији су се противили царском попису становништва 1897. године. Таквих је поготово било међу необразованим сељацима. Шириле су се паничне гласине да се становништво пописује како би се сељаци некуд преселили или приморали да плаћају већи порез. Старообредници су мрзели попис као „антихристову работу“ и посебно су се плашили тога што сваки пописани становник добија свој број. Највећи фанатици међу староверцима су дошли до закључка да је време да оду из овога света.

Тако је 23. децембра 1896. године на подручју Тираспоља (данас главни град Придњестровља, самопроглашене Молдавске државе) извршен погребни обред у коме је учествовало девет старообредника. Они су легли у гроб и чекали су да их њихов сабрат Фјодор Коваљов затрпа циглама. Међу сахрањенима су биле и његова жена Ана и њихове две ћеркице. Коваљов је то учинио на молбу самих сахрањених. Четири дана касније је на исти начин сахранио још шесторо људи, а у фебруару 1897. још четворо, укључујући и своју сестру, да би 28. фебруара 1897. сахранио још шесторо, међу њима мајку и брата.

Старообредници

Коваљов је ухапшен у априлу 1897, али детаљи његовог злочина нису обелодањени јер власти нису желеле да скрећу пажњу јавности на страшну непросвећеност старообредника. Цар Николај II је 1898. године наредио да се Фјодор Коваљов пошаље у Суздаљски православни манастир где је живео под строгом контролом. Коваљов је ослобођен 1905. године. Поново се оженио и добио три сина.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“