Како су се руски племићи „навукли“ на картање

Третјаковска галерија
Картање у царској Русији није било обична забава. Руски племић је могао на картама изгубити жену или осветити се некоме за увреду. Карте су још у 17. веку постале популарне у руском друштву, да би затим неколико столећа биле можда и најомиљенија разонода руског племства.

„И наредне вечери Херман се опет појави за столом. Сви су га очекивали. Генерали и тајни саветници престадоше да играју вист како би пратили ту тако необичну игру. Млади официри поскакаше са дивана, па се чак и сви послужитељи сакупише у гостинској соби. Сви опколише Хермана. Остали играчи нису ни бацали своје карте, нестрпљиво ишчекујући како ће он завршити игру. Херман је стајао код стола спреман да једини игра против Чекалинског који се и даље осмехивао мада је био пребледео. И један и други распечатише по шпил карата. Чекалински их промеша. Херман извуче и стави своју карту на сто, и преко ње гомилу новчаница. Све је ово личило на двобој. Настаде мртва тишина“. Карташка игра вист коју је Пушкин описао у „Пиковој дами“ била је популарна забава руских племића.

Илустрација Алексеја Кравченка уз Пушкинову приповетку „Пикова дама“. Дрворез 1937-1940.

У Русији су игре на срећу биле познате још у 17. веку. У зборнику закона „Соборное уложение“ из 1649. године оне се помињу у глави „О разбојничким и лоповским работама“. Тамо су изједначене са игром „зерн“ (данас „игра кости“), популарном међу лоповима и разбојницима. Војводама је било наложено да кажњавају свакога кога ухвате да играју „кости“, а кога ухвате са картама одсецали су му прсте.

Карте нису биле честа појава ни у доба цара Алексеја Михаиловича, ни за време Петра Првог и Катарине Велике. Тада је аристократија радије ишла у лов и на балове, или је играла билијар и шах. Иван Грозни и Алексеј Михаилович су и сами радо играли шах, а Петар I је понекад чак и приморавао своје сараднике да одиграју с њим коју партију. Картање није волео нити је дозвољавао да неко на баловима игра карте.

Карташка страст

У племићким круговима су карташке игре почеле да се шире тек у доба царице Ане Ивановне. И иначе је 18. век био доба подражавања европске културе, тако да су стране карташке игре изненада почеле да се доживљавају као еталон углађености манира.

„Преферанс“, Виктор Михаилович Васњецов.

„Захваљујући систему кметства и ослобођењу од обавезне службе племство је имало могућност да се афирмише у стварању супкултуре комфора и разоноде, у којој је картање било нека врста посла, занимања“, рекао је историчар Вјачеслав Шевцов на конференцији „Карташка игра у свакодневном животу Русије“: „Картање није само структурирало време, него је вршило и комуникативну функцију. Игре са одређеним новчаним улогом доприносиле су комуникацији и склапању нових познанстава, а круг партнера у картању зависио је од статуса у друштву“.

Карташке игре су се у оно доба делиле на комерцијалне (са незнатним новчаним улогом) и коцкарске. Оне прве су биле одраз углађених манира, а ове друге су презиране у високом друштву. Циљ коцкарских карташких игара био је усмерен искључиво на зараду. Што је већи улог, већи је и ризик, а самим тим и карташки занос. Страст је током партије све више обузимала коцкара, тако да су многи за једну ноћ прокоцкали сву своју имовину. Судбина коцкара зависила је од пуког случаја и коцкарске среће. Такве игре су биле бакара и стос (фараон).

Комерцијалне карташке игре су биле потпуна супротност коцкању. Правила игара на срећу су једноставна, док су комерцијалне игре имале сложена правила тако да су их могли играти само професионалци или искусни играчи. У њима није било довољно уздати се у случај. Због тога су многи поредили комерцијалне карташке игре са интелектуалним играма попут шаха. Комерцијалне игре су биле вист, винт и преферанс.

Вист. Илустрација Бориса Кустодијева уз приповетку Н. В. Гогоља „Каруце“ („Коляска“), 1905.

Карташке игре су биле популарне и у племићким круговима и у сеоској средини, али је држава покушавала да забрани такву разоноду. Чиновнике је забрињавала чињеница да се у таквим играма брзо губе огромне суме новца, а земљопоседници су губили и своју земљу. То је био чест узрок финансијске пропасти племићких породица. У једном указу императорке Јелисавете од 16. јуна 1761. године наређено је да игре на срећу у новац и драгоцене ствари „нико и никада (изузев одаја у дворцима Њеног императорског Величанства) не игра ни под каквим изговором“. Посебно је било важно да се карте играју „не ради зараде, него само ради разоноде“ и „у најмање суме новца“. Новчана казна за кршење овог правила била је двоструко већа од укупне годишње зараде прекршиоца.

Страст јача од свих забрана

Племиће, међутим, нису могли зауставити никакви укази и забране. Хазардерске игре су придобијале све више присталица у високом друштву, пре свега због принципа на коме се те игре заснивају. Човек никад не зна хоће ли добити или изгубити, и због тога он има утисак да не игра са играчем равним себи, него са судбином. А руски племић у 18. веку се радовао свему томе – и кад је срећне руке и кад га неће карта. Живот је тада био ограничен суровим законима, па је људима било потребно некакво „пражњење“.

„Коцкари“, Павел Федотов, 1852.

Писац Јуриј Лотман у својој књизи „Свакодневица и обичаји руског племства (18. и почетак 19. века)“ овако описује ту појаву: „Строга нормираност која је продирала у приватни живот сваког поданика империје стварала је психолошку потребу за експлозијама непредвидљивости. Са једне стране су предузимани покушаји да се разоткрију тајне непредвидљивости под утицајем тежње да се уреди оно што је по природи хаотично, а са друге стране атмосфера града и земље где влада ’дух неслободе’ преплитала се са ’спољашњом строгошћу’ и проузроковала жудњу за оним што је непредвидљиво, неправилно и случајно“.

Карташи су се надали да ће их кренути карта ако ризикују, и то је узбуђивало њихову уобразиљу. Они су и сам процес картања огртали у ореол тајанствености и били су сујеверни. На пример, у књизи „Тајне карташке игре“ (1909) у издању „Народная польза“ постоји табела срећних дана у години, који се одређују на основу датума рођења.

У 19. веку карташке игре доживљавају процват. Тада су постале разонода и одраслих и омладине. Старијој генерацији се то није допадало, па су старији покушавали да одврате младе и да им дочарају негативне последице картања.

На пример, у књизи „Правила живота и понашања у високом друштву. Бонтон“ из 1889. године аутори Јурјев и Владимирски описују картање као „срамоту гостинских соба, изопачавање морала и кочницу просвећења“. Међутим, и поред таквог презрења према коцкању, они ипак промовишу и принцип „с ким си онакав си“, па дају омладини савете етичке природе којих се треба придржавати приликом картања, тј. описују кад треба или не треба сести за карташки сто и с ким треба или не треба разговарати током партије. Јурјев и Владимирски објашњавају да „познавање карташких игара често може помоћи човеку да се извуче из тешке ситуације“ уколико се деси да треба попунити место одсутног играча.

Страховања нису била неоправдана. Безбрижност и коцкарска страст често су били узрок трагедије. Један такав случај се догодио у Москви 1802. године. За столом су седеле три особе: гроф Лав Разумовски, кнез Александар Голицин и његова млада жена Марија Голицина.Гроф је био заљубљен у кнегињу, а Голицин је то знао. Срећом по Разумовског, кнез је био страствени коцкар. И када су коначно сели за карташки сто, улог није могао бити већи – играли су у Марију Голицину! Кнез се није бринуо што може изгубити жену, јер „знао је да она и сама није равнодушна према Разумовском“, пише историчар Георгиј Парчевски у књизи „Некадашњи Петербург. Панорама престоничког живота“. Гроф Разумовски је добио Марију Голицину на картама.

Заљубљеном пару се осмехнула срећа у том смислу што је Црква одобрила развод. Међутим, цео град је сазнао за тај добитак на картама, па је млада Марија, сада већ Разумовска, била изложена остракизму. Лично император Александар I јој је помогао да се извуче из тако тешке ситуације. Наиме, Разумовски су 1818. године били на балу у Москви, где је присуствовала цела царска породица. Марија Разумовска је седела на крају царске трпезе. Када је почела вечера цар јој је поставио неко питање, и обратио јој се титулом „грофице“. Она се томе много обрадовала, јер је император лично признао и њен други брак и њен статус.

Ради богатства и части

Великосветски салон. Акварел. Непознати уметник, 1830-их.

Али људе није могао уплашити губитак части и огромне суме новца, па чак и целе имовине. За сто пресвучен зеленом чојом седало је све више нових играча који су горели од жеље да се обогате и искушају судбину.

Карташка игра није била више само разонода, него и извор прихода многих племића. Најпознатији „љубимац судбине“ био је Фјодор Иванович Толстој, човек који се радо коцкао и радо учествовао у двобојима. У младости је много губио, али је затим осмислио низ сопствених правила помоћу којих је успео да поврати изгубљено. Ево једног његовог правила: „Кад добијете двоструко више него што сте очекивали, све преко очекиваног сакријте, а у ону прву зарађену суму се картајте докле год имате жеље и новца, или док траје игра“. На тај начин је убрзо почео да добија, а своје победе је описивао у дневнику: „Добио сам 100 рубаља против Одаховског, тако да сам квит са свима на Криму“, „Добио сам још 600 чистих рубаља и још су ми дужни око 500 рубаља“.

Племићи су на картама могли да одбране своју част као у двобоју. Овај двобој је, додуше, био без крви, али је ипак био жесток, јер је противник могао бити посрамљен пред гледаоцима: „Игра као оружје, игра и њен резултат као чин освете“ – тако карташке двобоје описује Георгиј Парчевски у поменутој књизи.

Картање је почев од 17. века обузело руске племиће и „држало“ их је неколико векова. Продрло је и у руску књижевност, у руски фолклор и доколицу племства. Многе познате историјске личности су играле карте, међу њима и многи руски писци и песници.

Терминологија карташких игара доста је коришћена у књижевности 19. века, на пример у „Пиковој дами“ Александра Пушкина. Чувени песник је и сам играо карте, о чему постоје сачувана сведочанства. „Добро ми је једном рекао Пушкин да је коцкарска страст најјача од свих страсти“, написао је у свом дневнику Пушкинов пријатељ Алексеј Вулф.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“