Како су совјетски ратни заробљеници авионом побегли из немачког концентрационог логора

Kira Lisitskaya (Photo: Archive photo; Bundesarchiv; Freepik)
Када је Михаил Девјатајев полетао са немачког аеродрома у запоседнутом непријатељском бомбардеру, он није могао ни замислити какву ће корист то његово бекство донети одбрамбеној моћи Совјетског Савеза.

29. априла 2021. године премијерно ће бити приказан филм о спектакуларном бекству из нацистичког концентрационог логора у Другом светском рату под називом „Девјатајев“ или „Фау-2. Бекство из пакла“. У питању је остварење познатог руског редитеља Тимура Бекмамбетова („Тражен” („Wanted”, 2008), „Абрахам Линколн: ловац на вампире” („Abraham Lincoln: Vampire Hunter”, 2012.), „Бен Хур“, 2016). Филм је посвећен Михаилу Девјатајеву и његовом невероватном бекству из немачког затвореништва у запоседнутом непријатељском бомбардеру.

Осуђен на смрт

Михаил Петрович Девјатајев, Херој Совјетског Савеза.

Немци су ухватили гардијског натпоручника Девјатајева 13. јула 1944. године. Његов ловац је оборен на подручју Лавова у западној Украјини. Пилот је успео да напусти авион али је том приликом ударио главом о крило и чудом је остао жив.

Михаил Петрович је одбио да сарађује са нацистима и покушао да побегне из логора за ратне заробљенике у Пољској. Почео је да копа тунел али је то откривено, па је осуђен на смрт и пребачен у концентрациони логор Заксенхаузен да тамо буде погубљен.

Девјатајева је од сигурне смрти спасао логорашки берберин. Док је он шишао пилота један логораш је у ходнику запалио цигарету, због чега су стражари одмах насрнули на несрећника и тукли га док није испустио душу. Брица је без оклевања од покојника узео плочицу са бројем и потурио Михајлову. Тако је осуђеник на смрт „Девјатајев“ изгорео у пећи логорског корематоријума а у Заксенхаузену је остао да живи бивши учитељ Григориј Никитенко.

На тајном полигону

Затвореници у логору Заксенхаузен, Немачка.

Убрзо је „Никитенко“ пребачен у логор на балтичком острву Уседом. Ту се налазио тајни немачки полигон Пенеминде где је Трећи рајх правио своје „чудо од оружја“, тј. прве авионе на млазни погон, крстарећу ракету ФАУ-1 и балистичку ракету ФАУ-2.

Снажни Девјатајев је изабран да ради на полигону. Посао му је био да преноси опрему и материјал, и да неутралише бомбе савезника које нису експлодирале. Совјетског пилота никада не би пустили на аеродром и близу авиона, али обичан учитељ Никитенко није представљао никакву опасност.

„Фау-2„ на приколици за транспорт Meilerwagen.

Михаил Девјатајев је поново одлучио да побегне. Пронашао је још деветорицу истомишљеника међу логорашима који су радили на Пенеминдеу. Договорили су се да побегну у једном од немачких авиона. Бацили су око на бомбардер Хајнкел He 111.

„Ту одлуку смо донели негде почетком јануара 1945. године и од тог тренутка смо тај авион звали ’наш Хајнкел’“, написао је Девјатајев у својим мемоарима „Лет према сунцу“: „Он је служио Немцима, они су водили рачуна о њему, али је тај авион већ био наш јер ми нисмо скидали поглед са њега, размишљали смо и разговарали о њему, и свим својим осећањима и надама смо били приковани за њега. Ја сам у мислима много пута палио његове моторе, покретао га и узлетао у њему изнад облака, прелазио растојање до куће и тамо се спуштао на тој туђој машини широких крила и дугог здепастог трупа, а до тада му нисам још ниједном био пришао“.

Бекство

Heinkel He 111

У целој групи бегунаца Девјатајев је једини имао везе са авијацијом. Користио је сваку могућност да се нађе близу авиона, а ако се посрећи и да уђе унутра и баци поглед на командну таблу.

8. фебруара 1945. године, док је на полигону било време ручка, заробљеници су се пришуњали Хајнкелу, убили су стражара и почели да припремају авион за полетање. Умало да им се план изјалови јер нису имали акумулатор, али су га брзо пронашли и унели у авион.

„Аеродром је био равнодушан према звуку мотора нашег авиона. Није ми тешко да замислим како на то реагују техничари и пилоти. Они мирно ручају... Зато сам без страха дао пун гас и проверио мотор у различитим бројевима обртаја. Осећао сам се самоуверено, чак и безбрижно. Више нас нико није могао зауставити да ухватимо залет, нити нас спречити да узлетимо“, сећао се Девјатајев. „Туђа машино, туђе небо, туђа земљо, немојте нас издати, нас људе који су страдали од глади и бола, који теже да остваре право на спас од смрти. Послужите нам и ми ћемо вас по добру запамтити. Пред нама је цео живот. Ми се данас други пут рађамо“.

Бомбардер Heinkel He 111

Први покушај полетања је био неуспешан. Авион је стигао до краја писте не одвојивши се од земље, зауставио се готово на ивици литице. Девјатајев је окренуо бомбардер и покушао поново, устремивши се директно на групу окупљених и зачуђених немачких војника. „Они нису очекивали да ће Хајнкел кренути на њих. А спрема се да их згази заробљени пилот! Кад схватише, бацише се куд-који у страну... Знао сам да треба да полетим док још зенитна оруђа нису спремна да отворе паљбу... Док још војници нису стигли да јаве шта су видели... Док још није издато наређење да се подигну ловачки авиони... Док још није касно...“

Девјатајев је овога пута успео да подигне авион, а на полигону се зачу сирена за узбуну. Посаде противваздухопловне одбране су се спремале да отворе паљбу, ловци су добили наређење да оборе Хајнкел, и убрзо су полетели, али нису знали где да траже свој бомбардер са руским заробљеницима у њему, јер је он већ зашао за облаке.

Фоке-Вулф Fw 190 (нем. Focke-Wulf Fw 190).

Стигао га је само један ловац Фоке-Вулф, али није могао да га уништи јер се непосредно пре инцидента вратио са задатка и није имао муниције.

Повратак кући

Михаил Девјатајев је у авиону пронашао карте и проучио их па је на основу тога одлучио да усмери авион изнад мора у правцу Лењинграда. Када је већ био на совјетској територији приближио му се још један Фоке-Вулф чији пилот није схватао зашто Хајнкел лети у правцу непријатељскх положаја на малој висини и то са спуштеним точковима.

Противваздушна одбрана је отерала ловачки авион. Гађала је и отети авион, али је Девјатајев под паљбом ипак успео да спусти бомбардер који је убрзо затим опколила совјетска пешадија.

Михаил и још двојица официра који су учествовали у невероватном бекству морали су још неко време да проведу у филтрационом логору, док њихова звања нису потврђена. Остали ослобођени логораши Уседома вратили су се на фронт где су скоро сви убрзо изгинули у борбама.

Девјатајев је врло прецизно, са грешком од свега десетак метара, навео координате ракетних лансера на острву, после чега их је совјетска авијација одмах бомбардовала. Поред тога, испоставило се да је Хајнкел који је он довезао пун тајне апаратуре за комуникацију, управљање и праћење лансирања ракета ФАУ.

Херој Совјетског Савеза пилот Михаил Девјатајев

После рата је Девјатајев неко време помагао утемељивачу совјетске космонаутике, конструктору Сергеју Корољову, у проучавању немачких крстарећих и балистичких ракета, и тако дао свој допринос развоју напредног ракетног наоружања у Совјетском Савезу. На иницијативу чувеног научника Михаилу Петровичу је 1957. године додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“