Царица која је своју дворску будалу закључала у дворац направљен од леда

„Свадба у Леденој палати“, Валериј Јакоби, 1878.

„Свадба у Леденој палати“, Валериј Јакоби, 1878.

Државни руски музеј, Санкт Петербург
Царица Ана Ивановна је казнила кнеза који се одрекао вере да би ступио у брак са Италијанком. Али како га је казнила? Данас све то звучи невероватно.

На свом путовању у Средоземље кнез Михаил Голицин се до ушију заљубио у младу Италијанку. Тада није могао ни сањати како ће та страст заувек изменити његов живот и колико ће му невоља донети.

Кнежева веза је била проблематична из неколико разлога. Нова Михаилова жена, као и већина Италијана, била је католкиња и прихватила је да се уда за руског кнеза само ако се он одрекне своје руске православне вере и закуне се на верност папи римском.

То се није допало императорки Ани Ивановној, а она је била властољубива и импулсивна. Уз све то, доживљавала је себе као вешту проводаџиницу и поносила се тиме. По њеном мишљењу, одрицање од руске православне вере било је неприхватљиво за човека на тако високом положају.

Чим јој се пружила прилика, казнила је кнеза Михаила Голицина, и то на спектакуларан начин, може се рећи – у барокном стилу!

Удовица на краљевском трону

Ана Ивановна је била ћерка цара Ивана V Алексејевича. Рођена је 1693. године. На „личном плану“ није имала много среће. Као и већина младих девојака, нарочито царске крви, била је одушевљена када су јој пронашли добру „прилику“ и удали је за Фридриха Вилхелма, војводу од Курландије. Имала је само 17 година када је написала војводи: „Ништа ми не може причинити веће задовољство него да чујем како ми Ви изјављујете љубав“.

На Анину несрећу, војвода је умро на повратку у Летонију. Историчари још увек дискутују о узроку његове смрти али се сви слажу да је војвода био веома пијан, и да је заједно са Аниним стрицем Петром Великим можда много попио на свадбеном весељу у Петербургу. Фридрих и Ана су били веома млади по данашњим стандардима. Он је имао 18, а она 17 година.

Портрет императорке Ане Ивановне, непознати сликар, (1670-их - 1917).

Оставши без мужа у туђој земљи Ана је писала својима стотине писама молећи их да јој нађу новог супруга. Петар је, међутим, одбио сваку њену молбу, вероватно зато што му се није допадао њен темперамент, а можда је хтео и да избегне наследнике који би били конкуренција његовим сопственим потомцима. Али изнад свега је желео да она задржи контролу над Курландијом које би Русија морала да се одрекне уколико би се Ана поново удала.

После неколико година јалових покушаја да пронађе новог мужа Ана је одлучила да остане неудата. Са једне стране, уживала је да буде проводаџиница својим поданицима, а са друге је била озлојеђена и веома љубоморна на све људе који су пронашли оно што је њој било ускраћено, тј. љубав.

Али зато је имала среће у ономе чега се Петар Велики прибојавао. Наиме, када је Петар Други, унук Петра Великог, умро не оставивши потомство, на руски трон је села управо Ана Ивановна. Врховни тајни савет, извршни огран који су чинили представници богатих породица, крунисао је Ану са надом да ће њу лако контролисати.

Међутим, случај са кнезом Михаилом показује да су се чланови Савета мало преварили.

Од кнеза до дворске луде

Дошавши на престо Ана је прогласила неважећом Михаилов брак, а Италијанка је побегла или је депортована. Кнез је био потпуно сломљен, али је царица имала још неке планове са њим. Када се вратио у Петербург одузела му је сву имовину и тутулу, а уместо тога му доделила статус дворске будале.

Од тада су сви почели да се обраћају Михаилу по имену, и само по имену, чак и када би био поменут у званичним државним документима. Поваздан је седео у корпи близу Аниног стола и точио јој квас.

Према неким подацима корпа у којој је седео била је пуна јаја, а он се претварао да их носи и тако је забављао госте. И то је био тек почетак. Ана је волела да буде проводаџиница, па је журила да својој дворској луди пронађе нову невесту. Разматрала је кандидатуру неколико служанки, да би на крају изабрала најружнију међу њима – погрбљену младу жену калмичког порекла по имену Авдотја. Историчар Анри Труаја каже да је „она била толико ружна да су чак и свештеници зазирали од ње“.

„Дворске луде императорке Ане“, Валериј Иванович Јакоби, 1872.

Свадбена церемонија је претворена у догађај невероватних размера. Несрећни пар је одевен у лакрдијашке костиме и 6. фебруара 1740. године одведен у цркву. После обреда венчања младенци су на азијском слону у пратњи представника свих раса и народа у Руској империји кренули у свој нови „дворац“.

Анин ледени дворац

Дворац је био направљен од леда. Те године је зима у Русији била изузетно хладна па се река Нева на површини потпуно замрзла. По Аниној наредби војници су данима вукли ледене санте са обале и искористили их за изградњу замка.

Резултат овог, на први поглед неизводљивог грађевинског подухвата био је хваљен као демонстрација магије и науке. Дворац је био широк 18, а висок 9 метара. Унутра је имао степениште, балустраду и предворје. Колонаде су биле украшене статуама изрезбареним у леду.

„Свадба у Леденој палати“, Валериј Јакоби, 1878.

Од леда је било направљено све, па и спаваћа соба – јастуци, мадраци и кревет, па чак и завеса на прозорима. Михаил и Авдотја су имали само неколико секунди да то разгледају пре него што су затворени унутра. Стража је затрпала улаз, а царица је одлазећи инсистирала да њена дворска луда испуни своју брачну обавезу пре него што умре од хладноће.

Задовољна оваквим пиром Ана се повукла у свој дворац од камена и дрвета. Да ли је осећала грижу савести лежећи у топлој постељи крај ватре док су се њен дворски лакрдијаш и његова невеста смрзавали напољу? „Ако се некакав наговештај те гриже савести и појавио у њеној глави, мора бити да је брзо отеран мишљу да је све то у складу са слободама које су дозвољене сваком владару“, написао је Труаја у својој књизи „Сурове царице“.

Бисерна огрлица

Прича о леденом дворцу и љубоморној царици која га је саградила изгледа као бајка. Добра је околност што има и срећан крај, као и бајка.

„Кабинет министара Ане Ивановне“, Валериј Јакоби, 1889.

Михаил се разболео убрзо након што се ноћ спустила на Петербург. Његов лакрдијашки костим би га можда и спасао од смрзавања, али су обоје били без одела јер им је оно одузето пре него што су затворени у дворцу. Без икакве заштите од мраза Михаил је почео повремено да губи свест.

Схвативши да је муж у опасности Авдотја је учинила врло племенит гест. Једино што је имала тада на себи била је бисерна огрлица коју је добила од царице као свадбени поклон. То је било нешто најскупоценије што је она икад имала. И она је ту огрлицу протурила стражару у замену за бунду. Бунда их је целу ноћ грејала, тако да су наредног јутра, како пише Труаја, изашли само са прехладом и малим промрзлинама.

Михаила и Авдотју је од лакрдијашког статуса ослободила Ана Леополдовна, Анина наследница, после чега су они остали у браку. Авдотја је умрла 1742. године родивши двоје деце.

Што се тиче Ане, она је умрла од компликација изазваних каменом у бубрегу 1740. године, када се ледени дворац већ одавно отопио и остао у сећању савременика као доказ гнева једне историјске личности. Гнева који је био јачи од живота.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“