Како су деца совјетских лидера ратовала у Другом светском рату

Archive photo; Wolfram von Richthofen
Синови совјетских руководилаца нису за време рата против нацистичке Немачке користили никакве привилегије. Одлазили су у жариште борби заједно са другим војницима.

Јаков Џугашвили

Јаков Џугашвили у заробљеништву

Старији син Јосифа Стаљина Јаков, који је носио право презиме вође Џугашвили, дочекао је почетак Другог светског рата као командант артиљеријске батерије 14. пука хаубица 20. армије.

Међутим, рат је за њега кратко трајао. Већ 16. јуна 1941. године је заробљен током борби у Белорусији.

Немци су брзо схватили ко им је допао шака и покушали су на сваки начин да га наведу на сарадњу. Јаков је одбио све њихове предлоге, изјавивши: „Срамота ме је пред оцем што сам остао жив.“

Ради ослобођења старијег лајтнанта Џугашвилија организовано је неколико спасилачких мисија, али оне нису донеле успех. Немачки предлог да Јакова предају у замену за генерале заробљене код Стаљинграда, који је Стаљину стигао посредством Црвеног крста, овај је категорички одбио. „Немци су предлагали да разменимо Јашу за неког од њихових... Још ми само фали да са њима тргујем! Не, рат је рат“, присећала се Стаљинова ћерка Светлана Алилујева речи свог оца. 

Пошто свог специјалног заробљеника нису успели да искористе у пропагандне сврхе, Немци су променили свој однос према њему од благог до изузетно суровог. 14. априла 1943. године Јаков Џугашвили се бацио на бодљикаву жицу под напоном у концентрационом логору Заксенхаузен и одмах га је стрељала стража. Да ли је тако хтео да прекрати своје муке или су ову смрт инсценирали Немци до данас није познато.

Стрељани Јаков Џугашвили

Сазнајте више:  Зашто је Стаљин дозволио да му син страда у немачком логору?

Василиј Стаљин

Пуковник Василиј Стаљин

У почетку рата млађи Стаљинов син Василиј, који је још 1940. завршио школу за пилоте, служио је при главном штабу Ратног ваздухопловства у Москви. Тешко му је падало што је у позадини и није хтео да људи помисле да се безбедно сакрио иза очевих леђа.

На лето 1942. године Василиј Стаљин је најзад дочекао да га пошаљу на фронт, а у фебруару следеће године именован је на дужност команданта 32. Гардијског ловачког ваздухопловног пука. Активно је учествовао у ваздушним биткама, извршивши 26 борбених летова и оборивши два непријатељска авиона.

„Током фебруара-марта 1943. оборили смо десетак непријатељских авиона. У обарању три авиона је учествовао Василиј“, присећао се командир једне ескадре пука Сергеј Долгушин: „При чему треба истаћи да је први нападао Василиј, после тих напада авиони су губили контролу и ми бисмо их онда дотукли. Према нашим летачким законима, њих смо могли да припишемо Василију, као да их је лично оборио, али он је сматрао да су оборени у групи. Једном сам му то рекао, али он је одмахнуо руком и кратко рекао: 'Немој!'“

За команде ловца син совјетског вође је седао без падобрана. Сматрао је да нема права да жив доспе у непријатељске руке.

Крај рата пуковник Стаљин је дочекао на дужности команданта 286. ловачке ваздухопловне дивизије, која је учествовала у Берлинској операцији. Василиј Јосифович је добио више од десет одликовања, укључујући и три ордена Црвене заставе, који је био један од највише поштованих у Совјетском Савезу.

Леонид Хрушчов

Леонид Хрушчов

Леонид Хрушчов, син будућег лидера СССР-а Никите Хрушчова, постао је искусан пилот пре Другог светског рата. Први пут је сео за команде авиона 1933. године. За време совјетско-финског (Зимског) рата као добровољац је отишао на фронт и извео преко 30 борбених летова у бомбардеру Ар-2.

Рат против нацистичке Немачке Хрушчов је дочекао у саставу 134. бомбардерског ваздухопловног пука. Често се дешавало да је изводио по 3-4 лета дневно, понекад чак без подршке ловаца.

26. јула 1941. године његов авион који се враћао са задатка напала је група немачких ловаца. Леонид Никитович је успео да стигне до својих и да слети у изрешетаној летелици, али је тешко повредио ногу приликом слетања. „Авион се преврнуо. Стрелац-везиста је изашао кроз свој отвор, навигатор Блинов је убијен још у ваздуху, а Леонид је око сат времена висио у сабијеној кабини са главом надоле. Уз помоћ механичара је извучен из кабине и са тешким преломом ноге послат у болницу...“, присећао се тог догађаја његов колега из пука Виктор Фомин.

На зиму 1942. године Хрушчов се вратио у строј и за показану храброст одликован је орденом Црвене заставе. Међутим, није хтео да остане у бомбардерима него је после преобуке прешао у ловце.

Последња битка старијег лајтнанта Леонида Хрушчова догодила се 11. марта 1943. године недалеко од града Жиздра 300 километара од Москве. Тело обореног пилота није пронађено и он се дуго водио у списковима несталих.

Тимур Фрунзе

Херој Совјетског Савеза Тимур Фрунзе

Тимур Фрунзе је имао двојицу познатих очева. Рођен је у породици прослављеног револуционара и народног комесара војске Михаила Фрунзеа, али када је почетком 30-их остао сироче без мајке и оца, усвојио га је Фрунзеов наследник на месту народног комесара Климент Ворошилов.

Одлучивши да свој живот посвети војсци, Тимур Михајлович се уписао у артиљеријску специјалну школу. Међутим, вукло га је небо и 1940. завршио је школу за војне пилоте. 

Од Фрунзеа је могао да постане  прави ас. За мање од две недеље које је провео на Северозападном фронту у саставу 161. ловачког пука извео је 9 борбених летова, лично оборио два непријатељска авиона и још један у групи.

Међутим, судбина није дозволила Тимуру Михајловичу да у потпуности развије свој таленат. 19. јануара 1942. године у рејону града Стараја Руса он је заједно са још једним авионом ушао у борбу против групе немачких ловаца у којој је погинуо.

Браћа Микојан

Браћа Микојан: Алесеј, Степан и Владимир

Тројица синова Анастаса Микојана, заменика председника Савета народних комесара СССР-а (шефа владе), учествовала су у Другом светском рату. Као што је било уобичајено за децу совјетских руководилаца, они су се одлучили за авијацију.

Најстарији син Степан је у саставу 11. ловачког ваздухопловног пука учестовао у бици за Москву, извршивши десетак борбених летова. Један од њих замало није био кобан за Степана Анастасовича. 16. јануара 1942. године његов Јак-1 грешком је оборио други совјетски ловац. Пилот је успео да слети са авионом у пламену на труп. Микојана који је задобио опекотине и сломио ногу становници села су пребацили у медицински батаљон. 

До јесени 1942. године Степан Микојан се опоравио од рана и поново узлетео у небо. Учествовао је у Стаљинградској бици, где је, како је наведено у његовом досијеу, „увек био тамо где је требало спречити да ваздушни непријатељ приђе објекту или спасти друга из тешке ситуације.“

У истим биткама учествовао је и млађи Степанов брат Владимир, који је завршио убрзани курс за пилоте у фебруару 1942. Најмлађи пилот у свом пуку, осамнаестогодишњи Владимир Анастасович, погинуо је приликом свог првог озбиљног борбеног лета 18. септембра 1942.

Када му је брат погинуо, Степан је привремено скинут са летења. Према једној верзији, Стаљин је позвао свог сина Василија, команданта 32. гардијског ваздухопловног пука, у којем је служио старији Микојан, и рекао му: „Тимур Фрунзе је погинуо, Леонид Хрушчов је погинуо, Владимир Микојан је погинуо, бар њега сачувај...“ 

Па ипак, до краја рата капетан гарде Степан Микојан је извео још неколико десетина борбених летова, а такође учествовао у праћењу и чувању посебно важних авиона и возова.

Трећи брат у породици Микојан Алексеј такође је преживео рат. У саставу 12. гардијског ловачког ваздухопловног пука он је извео 19 борбених летова, док крајем 1944. године због неисправности точка приликом слетања није задобио повреду кичме и лица. Изашавши из болнице, ипак се вратио у небо и успешно летео све до саме Победе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“