Зашто су британске трупе напале Русију 1918. године?

Британски генерал Фредерик Пул.

Британски генерал Фредерик Пул.

Public domain
„Војници његовог величанства“ борили су се против Црвене армије на северу и југу Русије, у Средњој Азији, на Кавказу и руском Далеком истоку. Борбе су вођене и у Царицину, који ће неколико деценија касније постати познат целом свету под именом Стаљинград.

1. Интервенција сила Антанте у Русији у завршној фази Првог светског рата уопште није била подстакнута мржњом према комунизму (мада је и та мржња постојала). Главни разлог је била политика бољшевика који су дошли на власт и повукли земљу из рата против Централних сила.

Пољски, енглески и француски официри на смотри одреда пољских трупа такозваног Мурманског батаљона пре слања на фронт, Архангелск, 1919.

2. Лондон и Париз су били ужаснути перспективом склапања примирја између Совјетске Русије и Немачке, што би истог тренутка проузроковало пребацивање стотина хиљада војника Кајзерове армије на Западни фронт. Они су сматрали да је било могуће спречити такав развој догађаја подржавањем такозваних белих снага, јер су се оне бориле против бољшевичке власти у грађанском рату који се разбуктавао. Већина лидера белог покрета изразила је спремност да ратује против Немаца до коначне победе, што је потпуно одговарало Енглезима и Французима.

Антон Деникин, главни командант Добровољачке армије и британски генерал-мајор Фредерик Пул.

3. Велика Британија и Француска су 23. децембра 1917. године склопиле споразум о заједничкој интервенцији у Русији и о њеној подели на сфере утицаја. Први британски војници су се искрцали у северним руским лукама у пролеће 1918. године, одмах након склапања мировног споразума између Немаца и бољшевика 3. марта у Брест-Литовску. Поред тога, трупе његовог величанства Џорџа V појавиле су се на југу Русије, у Закавказју, у Средњој Азији и на руском Далеком истоку. „Замишљао сам сјајан улазак у руску престоницу, где ће велике кнегињице бити спасене од револуције“, написао је касније један британски мајор. ("I imagined the brilliant entry into the Russian capital, where great princesses will be saved from revolution").

Долазак британских трупа у Архангелск.

4. Британско руководство, међутим, није планирало свеобухватно учешће својих трупа у Грађанском рату. Британски војници су имали задатак да подржавају беле савезнике, али са што мање губитака. Недефинисаност задатака је проузроковала неспоразуме у британским јединицама. Боб Винсент из Краљевског јокширског пука који је годину дана провео као војник на југу Русије написао је касније: „Нисам честито ни видео Русе, нити сам имао појма зашто сам уопште тамо“. (“never really met any Russians at all or had any idea why I was there”).

Британски морнари са брода HMS Ajax у луци Одесе. Евакуација из Одесе, фебруар 1920.

5. Интервентне јединице су се углавном бавиле организовањем и обучавањем антибољшевичких формација. На пример, уз њихову помоћ је на северу Русије уништена Карелска и Словенско-британска легија, а касније и Мурманска легија коју су чинили заробљени црвеноармејци. На југу Русије су британски официри обучавали будуће артиљерце и давали инструкције возачима тенкова. Британци су били и при штабу „Врховног владара Русије“, адмирала Колчака у Сибиру.

А. А Казаков са колегама из Словенско-Британске легије.

6. Велика помоћ белим трупама биле су испоруке оружја и муниције које је организовао Лондон. Само су Оружане снаге Југа Русије на челу са генералом Антоном Деникином добиле опрему за скоро пола милиона људи (мада његове трупе нису бројале више од 300.000). Они су добили 1.200 артиљеријских оруђа, 6.100 митраљеза, 200.000 пушака, 74 тенка, итд.

Интервенција на северу Русије, 1918-1920. Остаци оклопног воза, Мурманск, септембар 1919.

7. Па ипак, периодично су избијали оружани сукоби између британских интервентних јединица и Црвене армије. На пример, 9. октобра 1918. године Британци су заузели станицу Душак на територији данашњег Туркменистана, потиснувши одатле совјетске трупе. У новембру исте године су се Енглези, Канађани и Американци успешно бранили од „црвених“ на подручју села Тулгас на руском северу, али су тада изгубили преко тридесет људи. Британски тенкисти и пилоти учествовали су у јуришу на Царицин (Стаљинград) у лето 1919. године.

Британски тенк  Mark V.

8. Крајем 1918. првобитни циљеви интервенције више нису били актуелни. Нису се оправдала страховања Лондона у погледу совјетско-немачког мира и пребацивања Кајзерових трупа на запад, јер су се Немци заглавили на распарчаним територијама бивше Руске империје и нису могли да искористе могућност која им се пружила. Склапање примирја у Компијену 11. новембра 1918. године фактички је значило да је Немачка поражена, а самим тим се поставило питање сврсисходности боравка британских војника у далекој и хладној земљи. „То је скандалозно... Борити се сада у таквим условима када је на другим фронтовима успостављен мир“, написао је један британски војни инжењер. (“simply scandalous… to be fighting now and under such conditions when there is peace on other fronts”).

А. А Казаков са колегама из Словенско-Британске легије.

9. Интервенција је фактички настављена само ради борбе против бољшевизма, што је изазвало незадовољство у британском друштву. У јануару 1919. године социјалисти су покренули масовну кампању „Даље руке од Русије!“, а лист The Daily Express је објавио паролу „Замрзнуте равнице Источне Европе нису вредне костију ниједног гренадира“. (“The frozen plains of eastern Europe are not worth the bones of a single grenadier”).

Британски падобранци испред конзулата за време стране војне интервенције.

10. У британском руководству се за наставак интервенције навише залагао војни министар и загрижени антикомуниста Винстон Черчил. Он је изјављивао да бољшевизам „није политичка мисао, већ болест“ (‘not a political thought but a disease’). У штампи је учешће Велике британије у руским дешавањима отворено карактерисано као „приватни рат господина Черчила“ (‘Mr Churchill’s private war’). Када су у јесен 1919. године Оружане снаге Југа Русије потучене код Москве, распршиле су се све наде да ће бели покрет победити у Грађанском рату.

Винстон Черчил

11. Британске трупе, као и снаге других сила Антанте, постепено су повучене из Русије. Лондон је званично признао СССР тек 1924. године, али је Лојд Џорџ још у новембру 1920. почео да води тајне преговоре са совјетским властима о могућем обнављању трговинских односа, схватајући ко је тамо дефакто на власти.

Британски генерал Фредерик Пул, који је командовао савезничким снагама у Архангелску до октобра 1918. године, заједно са козацима. Касније је стациониран са „белом“ трупама на југу Русије.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“