Три успешне британске завере против Руске империје

Public Domain, Sputnik, Pixabay
Далеко пре Џејмса Бонда прави британски обавештајци су дуго били активни против Русије – толико активни да ниједна друга земља није постигла тако импресивне резултате у заверама и деловању обавештајних служби као Велика Британија. Убијањем кључних политичких фигура, па чак и императора, Енглези су погађали руску власт директно у срце.

1. Убиство Павла Првог

Павел I и „Убиство императора Павла Првог“ (француска гравира из 1880-их).

У последњој деценији 18. века већина европских монарха је имала жељу да уништи револуционарну Француску како би се на тај начин спречило ширење њених заразних идеја. По том питању није био изузетак ни руски император Павел Први.

Међутим, Павла је временом веома разочарала чињеница да Русија нема никакве користи од конфронтације са Французима. Док је царска војска проливала крв Енглези и Аустријанци су остајали по страни и убирали трофеје победа које је Русија извојевала са великом муком.

А када је Британија 1800. године протерала француски гарнизон са Малте, али није вратила острво малтешким витезовима него га је задржала за себе – била је то последња кап у чаши трпљења императора Павла. Он је као магистар поменутог витешког реда доживео тај гест као личну увреду.

Британци су били ужаснути када је руски император драстично изменио курс своје спољне политике. Спријатељио се са дојучерашњим непријатељем Наполеоном и заједно са њим планирао заједнички поход на Индију, главни извор богатства Британске империје.

„Заједно са вашим владарем изменићемо изглед целога света!“, рекао је Наполеон руском изасланику у Паризу.

План је био да се преко 70.000 француских и руских војника пошаље у Индију против Источноиндијске компаније, тако да је 13. марта 1801. године на границу са Авганистаном стигао први козачки одред на челу са атаманом Матвејем Платовом.

Међутим, није било суђено да се ова инвазија реализује. Већ 23. марта 1801. године Павел Први је убијен у дворској завери, у чијој организацији је важну улогу одиграла Британија и лично британски дипломата лорд Чарлс Витворт. Британци су финансирали заверу и чак су „наградили“ заверенике по обављеном послу.

Један од првих указа новог императора Александра I била је наредба да се Платовљеви козаци врате кући. Убрзо затим су Русија и Велика Британија постале савезнице.

Наполеон је гневно реаговао на вест о смрти руског савезника: „Промашили су ме трећег нивоза [четврти месец у календару Француске републике; алузија на неуспели атентат на Наполеона 24. децембра 1800. у који су били умешани Британци], али су ме погодили у Санкт Петербургу“.

2. Масакр у руској амбасади у Техерану

Репродукција слике И.Н. Крамског „Портрет писца А. С. Грибоједова“, 1873; Репродукција литографије „Склапање мира у Туркманчају 10. фебруара 1828. године за време Руско-иранског рата“. 
Десно, леђима окренут, седи Александар Сергејевич Грибоједов.

У рану зору 11. фебруара 1829. године огромна маса од скоро 100.000 Персијанаца наоружаних ножевима, камењем и палицама напала је руску амбасаду у Техерану коју је чувало само 35 козака. Персијанци су буквално растргли Русе, а међу њима и амбасадора, великог песника Александра Грибоједова.

Злочин је изазван тиме што су Руси омогућавали Јерменима да се преко амбасаде врате у отаџбину која је тада већ била део Руске империје. Један Јерменин, међутим, није био обичан човек. Јакуб Маркарјан Мирза је био евнух у харему персијског шаха, и уједно је био главни благајник и чувар шахових драгуља. Он је знао превише тајни да би му било дозвољено бекство у непријатељску земљу.

Грибоједов је одбио све молбе да изручи Маркарјана Мирзу, после чега је персијски владар Фатех Али-шах Каџар наредио да се подбуњује народ који је већ био револтиран због недавног пораза у последњем руско-персијском рату. Гневна гомила је продрла у амбасаду и побила Русе, а такође Маркарјана који је ту нашао уточиште.

Многи су сматрали да Енглези стоје иза бруталног плана којим су Иранци били инспирисани. Руска и Британска империја су биле увучене у „велику игру“ за доминацију у Централној Азији, тако да би нови персијско-руски рат Британцима ишао на руку.

„Сад Енглези ликују уверавајући Персијанце да им ми (Руси) не можемо ништа јер смо у рату против Турске. И још кажу да ће Енглеска ускоро објавити рат Русији и посаветовати наследнику престола, принцу Абасу Мирзи, да нападне наше пограничне регионе“, писао је министру спољних послова Русије Карлу Неселродеу секретар Иван Маљцов, једини преживели у Техеранском масакру.

Шах је, међутим, само желео да убије Макарјана Мирзу, а не да крене у нови рат. Русија је била у рату са османлијама и зато је желела да избегне конфликт са Персијом. Због тога је је овај инцидент заташкан.

3. Убиство Григорија Распућина

Освалд Рајнер, 1908, Царско село. Распућин са императорком, петоро деце и гувернантом.

Британци су у убиству Грибоједова и Павла Првог дејствовали из сенке, али су зато активно и отворено учествовали у убиству Григорија Распућина.

Распућин је био једна од најмистериознијих личности руске историје. Љубимац императорке Александре имао је значајан утицај на целу породицу Романов. Он је 1916. стекао такву власт да је већ непосредно давао савете цару Николају као треба ратовати.

Тако нешто је било неприхватљиво у окружењу руског императора, где се сагледавало какву катастрофу може проузроковати деловање тог „светог човека“. Када цар није удовољио захтевима и молбама да уклони Распућина, организована је завера.

Велико је питање, наравно, какву су улогу у овом догађају одиграли Енглези, тј. јесу ли сами организовали заверу или су јој се само придружили. Било како било, Велика Британија је свакако имала користи од Распућиновог убиства.

Тајна обавештајна служба (SIS) је била сигурна да је Распућин немачки агент. Британски обавештајци су страховали да „мрачне силе“ (Распућиново конспиративно име) и његова покровитељица императорка Александра (која је имала немачко порекло) припремају сепаратни мир са Немачком и излазак Русије из рата.

Шта год да је био разлог, Британци су у овој завери задали последњи ударац. Сматра се да је Распућину пуцао у главу британски агент SIS Освалд Рајнер и тиме, заједно са руским завереницима, ставио тачку на живот „безумног монаха“. Било је то 30. децембра 1916. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“