Совјетски маршал који је дотукао нацистичку Немачку (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Иван Степанович Коњев је по упорности и снази воље био најближи Жукову. Имао је добру интуицију, вешто је комбиновао моћ артиљерије и авијације са брзином, силином и неочекиваношћу напада. Коњев је желео да види бојно поље својим очима и врло пажљиво је припремао сваку операцију“ – тако је једног од најбољих совјетских војсковођа Другог светског рата окарактерисао маршал Александар Васиљевски.

 Борбени пут Ивана Коњева отпочео је на пољима Првог светског рата, где је млади подофицир служио у артиљерији. Затим је избио Грађански рат, у коме се Иван Степанович борио на страни Црвене армије против „Врховног владара Русије“ Александра Колчака у Сибиру и јапанских интервентних трупа на руском Далеком истоку. По завршетку борбених дејстава одлучио је да остане у оружаним снагама.

Почетак рата против нацистичке Немачке генерал-лајтнант Коњев дочекао је као командант 19. армије размештене на западу земље. Његова војска је међу првима поднела силовити напад Вермахта. Иван Степанович је 12. јула 1941. године рапортирао штабу: „Немам ниједну потпуну и убојиту формацију. Фронт држим захваљујући засебним организованим јединицама. Већ четири дана немам подршку наше авијације. Војска се жестоко бори против копнених трупа“.

Коњев је 11. септембра 1941. године постављен за команданта Западног фронта, што га умало није коштало живота. Наиме, почетком октобра његове трупе су доживеле стравичан пораз на подручју Вјазме. Тада је преко 380.000 војника убијено и рањено, а око 600.000 је заробљено. Немцима је пут према Москви практично био отворен. Ивана Степановича је чекао војни суд и стрељање (његов претходник на тој дужности, генерал Дмитриј Павлов који је такође доживео неуспех, стрељан је 22. јула). Међутим, захваљујући личној интервенцији Георгија Жукова Коњев је избегао озбиљније последице и постављен је да командује Калињинским фронтом чије су трупе 5. децембра 1941. године прве прешле у велику контраофанзиву и одбациле непријатеља 150 километара од главног града.

Вјазма није био последњи неуспех под његовом командом. Коњев је крајем 1942. и почетком 1943. године командовао двема Ржевско-сичевским офанзивним операцијама. Једна је била Жиздринска, а друга Староруска. Обе су се изјаловиле и завршиле великим губицима совјетских трупа.

Низ сјајних победа под командом Ивана Степановича отпочео је одлучујућом Курском битком у лето 1943. године. Црвена армија је поднела нападе Немаца, после чега су трупе Степског фронта на челу са Иваном Коњевом 17. јула прешле у офанзиву, одбациле непријатеља на првобитне положаје и наставиле да напредују, ослободивши Белгород и Харков, велики индустријски центар. Ове трупе су крајем септембра стигле до Дњепра и одмах га форсирале, заузеле положаје на његовој десној обали и у тешким борбама успеле да их задрже и прошире.

Таленат војсковође Коњев је најбоље демонстрирао у Корсуњ-шевченковској офанзивној операцији у јануару и фебруару 1944. године. Дејствујући заједно са трупама генерала Николаја Ватутина он је опколио 59.000 непријатељских војника у централној Украјини, ефикасно пресецајући покушаје пробоја. Један део непријатељских трупа је ипак успео да се пробије, али су Немци у том обручу изгубили 40.000 људи, што убијених, што рањених. „Све се помешало у једну велику бујицу. Сви су трчали и нико није знао куда и због чега трчи. На путевима и изван путева су стајала полупана возила, оруђа, таљиге и стотине лешева војника и официра“, написао је касније један заробљени Немац. Та битка се прочула под називом „Стаљинград на Дњепру“. За овај успех је Коњев добио звање маршала Совјетског Савеза.

Иван Степанович је исто тако заблистао и у Уманско-ботошанској операцији у пролеће 1944. године. Веома паметно је применио „ударну песницу“ која се састојала од три тенковске армије и муњевито је реаговао на сваку промену ситуације на бојном пољу, захваљујући чему су трупе Другог украјинског фронта под његовом командом потукле Осму немачку армију и ослободиле део Западне Украјине и Молдавије. Коњевљева војска је тада ушла на територију Румуније и то су биле прве јединице Црвене армије које су прешле државну границу СССР-а. Маршал је за длаку избегао смрт када је немачки ловац отворио паљбу на његов аутомобил приликом преласка реке Јужни Буг.

Од маја 1944. године до краја рата Коњев је командовао трупама Првог украјинског фронта које су учествовале у слому групе армија „Северна Украјина“ у лето 1944. године, а у зиму и пролеће 1945. у ослобађању западне Пољске и заузимању стратешки важног шлеског индустријског подручја. Воска Ивана Степановича учествовала је у Берлинској операцији, али је јуриш на „јазбину звери“ поверен Првом белоруском фронту на челу са маршалом Жуковом.

Коњеву није било суђено да заузме главни град Трећег рајха, али је он ушао у историју самим тим што је руководио последњом стратешком операцијом Црвене армије у Великом отаџбинском рату Совјетског Савеза против нацистичке Немачке. У Прашкој офанзивној операцији (од 6. до 11. маја) коначно су потучени остаци група армија „Центар“ и „Југ“, заробљено је скоро 860.000 непријатељских војника и потпуно је ослобођена територија Чехословачке.

У својим мемоарима објављеним под насловом „Четрдесет пета“ маршал Иван Степанович Коњев је написао: „Када посетим Олшанско гробље у Прагу, где почива прах наших војника и официра погинулих у време Прашке операције, на надгробним споменицима украшеним цвећем са горчином у срцу читам датум ’9. мај’. Рат је у суштини већ био завршен, а људи су погинули овде, у предграђу Прага, док је цела наша земља већ славила победу. Погинули су у последњем окршају са непријатељем, неустрашиво довршавајући започето дело“.