Како је француски генерал издао врховног владара Русије

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Пун месец, светла, мразна ноћ... Предложих да му вежемо очи, али Колчак то одби. Вод је постројен, пушке на готовс... Издајем команду: „У непријатеље револуције – пали!“ – тако је Иван Бурсак, који је командовао срељачким водом, описао погубљење једног од најљућих непријатеља совјетске власти, врховног владара Русије, адмирала Александра Васиљевича Колчака.

Вођа антибољшевичког Белог покрета могао би лако избећи тако горак крај да није било француског генерала Мориса Жанена.

Недруг

Александар Васиљевич Колчак

Public domain

Океанограф, истраживач северног пола и адмирал флоте Александар Колчак целога живота није марио за политику, али се после социјалистичке револуције 1917. године нашао на челу Белог покрета у Сибиру. Адмирал је 18. новембра 1918. године преузео функцију врховног владара Русије и убрзо су његову власт признали бели генерали на југу, северу и северозападу земље.

Силе Антанте, међутим, нису журиле да признају адмиралов високи статус, мада су му пружале војну помоћ као и другим борцима против совјетске власти. Представник савезника при Колчаковој такозваној Руској влади био је Морис Жанен.

Врховни владар и француски генерал од самог почетка нису били у добрим односима. Колчак је био против тога да Жанен постане командант свих антибољшевичких снага на истоку Русије, како белих армија тако и страних интервентних трупа. Адмирал је отворено игнорисао чињеницу да су то именовање одобрили руководиоци Антанте.

Адмирал А. В. Колчак и А. В. Тимирева (седе), шеф британске мисије генерал А. Нокс и енглески официри на вежбама. Источни фронт.

Public domain

Француз је свакако у својим рукама имао власт над свим страним трупама у Сибиру, међу којима је најубојитији био Чехословачки корпус (легион). Њега је још у току Првог светског рата формирала царска власт од заробљених Чеха и Словака. Требало је да се овај корпус бори против Немачке и Аустроугарске. После пада самодржавља корпус је прешао под команду француског генералштаба који је планирао да га повуче из Русије и пошаље на Западни фронт. Међутим, будући да је већ почео грађански рат одлучено је да се десетине хиљада легионара оставе у Сибиру и на руском Далеком истоку где су они били ефикасно оружје у борби против совјетске власти. Чехословаци су одиграли фаталну улогу у судбини Александра Васиљевича.

„Адмирал је био обузет манијом величине и наивним лукавством умоболника“, – тако је Жанен описао Колчака у свом дневнику. „Хвала Богу што су савезници били довољно опрезни да не признају сибирску владу као легитимну власт у Русији...“, тврдио је он.

Генерал Жанен са члановима француске војне мисије у Сибиру.

Public domain

Са друге стране, генерал Константин Сахаров из штаба Врховног владара овако је описао француског генерала: „Жанен је био неискрен човек слабог карактера. Он је давао магловите инструкције и од самог почетка играо двоструку игру. Споља се према Колчаку понашао као понизна улизица уверавајући га да гаји према њему симпатије и да му је лојалан, те да саосећа са руском армијом, да има добру вољу и пуно разумевања. Међутим, иза леђа Колчаку он је Чесима одобравао све њихове мутне радње и ми смо чак мислили (не без разлога) да их је он понекад и подстицао против нас.

Бекство

Крајем 1919. године Бели покрет на истоку Русије био је на ивици пропасти. Црвена армија је потукла Колчакове снаге и брзо напредовала кроз Сибир тако да је 15. новембра већ заузела Омск, главни град „Беле Русије“.

А. В. Колчак на војној смотри.

Public domain

За припаднике Белог покрета тада је почео тешки Велики сибирски ледени поход у коме су морали да превале неколико хиљада километара крећући се на исток под притиском црвених трупа, локалних партизана и сурове сибирске зиме.

Понашање чехословачких јединица додатно је отежавало ионако критичну ситуацију. Легионари су контролисали Транссибирску магистралу и пропуштали су пре свега своје ешелоне са „ратним трофејима“ (у суштини опљачканим добрима) и силом су задржавали возове са избеглицама, понекад им отворено конфискујући локомотиве, гориво и имовину. Колчак је слао гневна писма Жанену и Јану Сировом, непосредном команданту Чехословака, али она нису много помогла.

Врховни владар је убрзо постао свестан да је Жанен са својим легионарима постао прави господар ситуације. Адмирал се са свитом, конвојем и златним резвервама одвојио од главнине и у неколико возова кренуо према Иркутску, новом главном граду Сибира. Међутим, Чехословаци су их 27. децембра зауставили на станици Нижњеудинск, 500 км од града, „док не стигне ново наређење“.

Колчак на фронту слуша рапорт командира, 1919.

Public domain

Убрзо се испоставило да је у Иркутску избио устанак против власти Врховног владара и да је побуну организовао такозвани Политцентар у коме су били уједињени представници партија есера (припадника Социјалистичке револуционарне партије) и мењшевика. Побуњеници нису доживљавали стране интервентне јединице као непријатеље тако да се Жанен обратио Колчаку да ешелон са златом повери савезницима да га чувају и транспортују у Владивосток. „Ја вама не верујем. Пре ћу оставити злато бољшевицима него што ћу га дати савезницима“, рекао је Колчак. Те његове речи, као и изјаве да неће дозволити да Чехословаци изнесу материјалне вредности из Русије, умногоме су запечатиле судбину Александра Васиљевича.

Издаја

Чехословачка војска је две недеље блокирала адмирала у Нижњеудинску, тако да је он био принуђен да беспомоћно чека и губи драгоцено време. Чак би и његов конвој од 500 војника могао угушити устанак у почетној фази само да су му савезници пружили ту могућност. Жанен је међутим чекао и преговарао са устаницима.

На крају је Политцентар узео контролу над Иркутском, а конвој који је пратио Колчака се разбежао. Са врховним владаром је остала само шачица људи, међу којима је најзначајнији био председник Савета министара Виктор Пепељајев.

Блиндирани воз „Орлик“. Пензенска организација Чехословака. Уфа, јул 1918.

Public domain

Министри Колчакове владе који су одржавали везу са Александром Васиљевичем инстистирали су да се он одрекне своје титуле у корист Антона Деникина, који је командовао белим снагама на југу земље. Колчак је био спреман на тај корак али тек када прође кроз Иркутск и даље поред Бајкала и стигне у Верхњеудинск (Улан-Уде).

Жанен је од свог руководства добио инструкције да допреми адмирала тамо где овај пожели, тако да је 10. јануара најзад ставио Колчаку на располагање вагон офарбан у боје енглеске, француске, америчке и чехословачке заставе. То је значило да ће Колчак пролазећи кроз Иркутск бити под заштитом тих држава. Па ипак, улазећи у вагон депримирани Александар Васиљевич је изјавио: „Продаће ме ови вајни савезници...“

Врховни владар Русије и врховни командант руске војске адмирал А. В. Колчак.

Public domain

Политцентар је упорно захтевао од Жанена да испоручи Колчака и Пепељајева и да преда златне резерве. Уколико одбије, нова власт је претила да неће пропустити чехословачке ешелоне на исток, што би за тај корпус могло бити катастрофално јер је Црвена армија сваким даном била све ближа. Легионари, међутим, нису планирали да се одрекну стечених добара.

На крају је Морис Жанен одлучио да преда врховног владара од кога Антанта више није имала користи, заборавивши гаранције безбедности које су му дате. Александар Колчак је ухапшен 15. јануара на железничкој станици у Иркутску. „Ми психички не можемо преузети одговорност за безбедност адмираловог путовања... Откако сам му предложио да препусти златне резерве под моју личну одговорност, а он одбио да ми укаже поверење, ја више ништа не могу да учиним“, изјавио је француски генерал.

Жанен и савезници су мирно напустили град, а Чехословаци су ипак понели један део златних резерви и добили зелено светло за пролазак у правцу тихоокеанских лука.

„Генерал без части“

Улазак чехословачких трупа у Иркутск, 1918.

Е. К. Гетке

Убрзо је Црвена армија пришла Иркутску и 25. јануара 1920. године бољшевици су без борбе преузели власт у граду. Почетком фебруара белогардијске јединице под командом генерала Сергеја Војецеховског покушале су силом да ослободе генерала.

У новонасталим условима совјетско руководство није желело да ризикује, тако да су Александар Колчак и Виктор Пепељајев брже-боље стрељани 7. фебруара близу ушћа реке Ушаковке, после чега су њихова тела бачена у воду кроз отвор у леду. Сазнавши за њихову погибију Војцеховски је одступио од Иркутска.

Јединица Колчакове „беле“ армије.

Public domain

„Издајничко понашање генерала Жанена и других представника савезничких сила у извршењу овог срамотног чина изазвало је најдубље негодовање и немоћну злобу“, тако је ове догађаје прокоментарисао министар хране у Колчаковој влади Иван Серебрењиков.

Други актер Белог покрета Лав Крољ је написао: „Предати човека непријатељу у таквим условима био је чин највећег срама који су презирали чак и они којима је адмирал предат“.

У западним медијима је било негодовања због генералових поступака али је руководство Антанте проценило да су они сасвим адекватни у новонасталим околностима. Жанен је одбацивао оптужбе да су савезници издали Сибир, да су Чеси погубили армију и да је лично он издао и предао адмирала бољшевицима, карактеришући све то као „бајке“ оних који „никада нису пожелели да замисле стварну ситуацију у њеном правом светлу“. 

Генерал Морис Жанен.

Public domain

Морис Жанен је међу представницима Белог покрета и руске емиграције остао запамћен као „генерал без части“. Прича се да му је на једној станици на путу за Владивосток пришао руски официр и бацио му пред ноге неколико новчића рекавши: „Ево вам ваших тридесет сребреника“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!