Ко су били Лењинови и Стаљинови телохранитељи?

Историја
ГЕОРГИЈ МАНАЈЕВ
Совјетске „вође народа“ морале имати лично обезбеђење да их штити од истог тог народа. Ко је био у обезбеђењу прве двојице лидера совјетске државе, Владимира Лењина и Јосифа Стаљина?

Лично обезбеђење Владимира Лењина било је катастрофално организовано, и због тога је на Лењина извршено неколико атентата.

За Лењинову безбедност непосредно је био задужен Степан Гиљ, Лењинов возач који је раније радио у императорској гаражи. Он је носио само пиштољ којим је требало да одбрани лидера нове државе у случају опасности. Проблем је у томе што је Лењин мрзео телохранитеље.

Гиљ ће касније написати: „Владимир Иљич је категорично одбио било коју врсту заштите. Он никада није носио оружје изузев минијатурног Браунинга из кога никада није опалио, па је и мене замолио да се не наоружавам. Једном када је видео за мојим појасом револвер у футроли, благим тоном ме је питао: ’Шта ће ти то, друже Гиље?’ Ја сам ипк наставио да носим револвер, али сам га пажљиво скривао од Владимира Иљича“.

Лењин је, по свему судећи, веровао да је он безбедан у бољшевичкој држави којом управља народ, и да га нико неће напасти. Али напали су га.

„Двадесет здравих мушкараца губи време око моје маленкости“

У децембру 1917. године неко је украо Лењинов аутомобил док је Гиљ отишао на шољу чаја. Касније се ауто нашао у рукама неких кријумчара који су покушали да га пребаце у иностранство. Затим је 1. јануара 1918. године отворена ватра на аутомобил у коме се налазио Лењин. Умало нису погођени Владимир Иљич и његова сестра. По свему судећи, спасао их је Фриц Платен, Лењинов швајцарски пријатељ који их је обоје натерао да залегну испод седишта.

У августу 1918. године у Петрограду је убијен познати бољшевик Мојсеј Урицки. Истога дана на Лењина је извршила атентат жена која се звала Фани Каплан. То се догодило после његовог говора у московској фабрици. Степан Гиљ није приметио нити осујетио овај напад. Лењин је био тешко рањен. Постоје верзије по којима је та рана на крају изазвала погоршање његовог здравља и смрт.

Тек после овог, скоро фаталног покушаја, формирана је прва званична јединица Лењиновог обезбеђења која се састојала од 20 официра. Али Лењин је још увек мрзео све те мере. Једном је у својој московској резиденцији у насељу Горки рекао: „Револуцији је потребан сваки војник, а овде двадесет здравих мушкараца губи време око моје маленкости“.

У јануару 1919. године Лењин је поново нападнут. Овога пута је то била група обичних криминалаца који га нису препознали. Гиљ је возио Лењина и његову сестру у московско насеље Сокољники да посете Лењинову жену Надежду Крупску у болници. Изненада су њихов Ролс-Ројс зауставила три мушкарца са пиштољима. Гиљ је и овога пута био беспомоћан. Бандити су извукли из аута Лењина, његову сестру и возача, опљачкали их и отишли. Вођа нападача убијен је неколико дана касније за време хапшења.

Последњи покушај предузет је у септембру 1919. године када је терориста бацио бомбу у собу где је Лењин планирао да одржи говор. Убијено је 12 и рањено 55 особа, али није постигнут циљ. После тога није више било познатих покушаја. Лењин је 1922. године након можданог удара изолован у насељу Горки где га је чувало 20 официра.

„Другу Стаљину треба забранити да се шета Москвом“

После Лењинове смрти 1924. године Служба безбедности шефа совјетске државе потпуно је реформисана. Од 1923. до 1929. године за безбедност совјетских руководила била је одговорна Политичка управа совјетске армије и ратне морнарице. Од 1929. године, када је Стаљин одлучно узео власт у своје руке, безбедност је почела да јача, да би 1934. године одговорност за обезбеђење „народног вође“ била поверена Народном комесаријату за унутрашње послове (НКВД), тј. Мистарству унутрашњих послова Совјетског Савеза.

Стаљин је веома личио на Лењина, старог револуционара који је навикао да буде изван закона. Он је често одлазио пешке да се прошета преобучен у обичног човека са мантилом и капом. Дешавало се да од Кремља пређе пешке цео километар до зграде Централног комитета КПСС-а или до зграде Бољшог театра. Агенти службе безбедности били су дужни да га прате током тих шетњи. Стаљиново обезбеђење је 1931. године ухапсило бившег официра царске армије који је носио пиштољ. Официр се сударио са Стаљином у улици Иљинка близу Кремља и мало је недостајало да извуче оружје.

После овог инцидента министар спољних послова СССР-а Вјачеслав Молотов издао је наређење служби безбедности: „Другу Стаљину треба забранити шетњу Москвом“. Од тог тренутка Стаљин и остали руководиоци могли су да се крећу само у пратњи сопственог обезбеђења, чак и на територији Кремља.

Систем безбедности Николаја Власика

Реформу Стаљинове личне безбедности спровео је Николај Власик који је од 1927. године био на челу ове службе. Када је Власик први пут дошао у вилу изван града где је живео Стаљин видео је да тамо „влада апсолутни неред. Није било ни перионице, ни посуђа, ни особља... Кренуо сам од тога што сам организовао да се у вилу пошаљу постељина, столњаци, и посуђе, а такође храна из оближњег совхоза (совјетског пољопривредног газдинства). Послао сам такође кувара и чистачицу, и успоставио директну телефонску везу са Москвом“. Током 1930-их су и кувари и чистачице, и сав остали персонал у Стаљиновој вили, као и у резиденцијама других високих функционера, најпре пролазили обуку у служби државне безбедности.

Власик је пред рат 1938. године још боље организовао Стаљинову безбедност. Он је са четворицом заменика контролисао огроман безбедносни систем који је обухватао и приватна одмаралишта на обали Црног мора, приватну производњу намирница, центре за обуку припадника службе безбедности, итд. Власик је посебну пажњу посветио Стаљиновом здрављу, јер је совјетски вођа тада имао мноштво обољења, и то је посебно важило за последње године његовог живота. За високе функционере је организована специјална „Кремаљска“ клиника, а касније чак и специјална болница.

Јединица Стаљиновог личног обезбеђења бројала је око 200 људи како би се могла обезбедити ефикасна ротација по сменама. Ту је било 30-40 телохранитеља, у једној смени по 9-12 људи, укључујући двојицу возача – једног главног и једног резервног који је пратио Стаљинов ауто у другом возилу заједно са обезбеђењем. Телохранитељима је било забрањено да се обраћају Стаљину са личним молбама. Доста се причало о томе како се Стаљин опходио са својим обезбеђењем, и те приче варирају од потпуног игнорисања њиховог присуства до позива на партију шаха. Међутим, ниједна таква прича није документована.

Власик је разрадио систем заштите совјетског лидера током његових посета. У његовој пратњи је било неколико истих аутомобила који су се кретали различитим путањама и само мали број људи је знао у ком аутомобилу је Стаљин. Поред тога, вероватно су коришћени и двојници маскирани позоришном шминком, тако да личе на Стаљина и још више збуне евентуалне атентаторе.

Поред тога, Власик је користио и метод који је примењивала служба безбедности руских императора. За време Стаљинових одлазака у своју резиденцију изван града и повратка из ње, припадници обезбеђења су били поређани са обе стране пута дуж читаве маршруте како би се спречио било какав евентуални покушај напада. Када је Стаљин путовао возом испред и иза његовог воза су ишли возови пуни припадника службе безбедности.

Власикове безбедносне мере су заиста биле ефикасне. Док је он био на месту шефа Стаљиновог обезбеђења није предузет ниједан покушај атентата на Стаљина. У сваком случају није познат ниједан такав случај. Власик је 1952. смењен са ове функције после реорганизације Министарства унутрашњих послова коју је спровео Лаврентиј Берија. Стаљин је умро 1953. године и неколико последњих часова живота после можданог удара провео је сам у својој вили.