Како су Романови оболевали придржавајући се обичаја

Russia Beyond (Feodor III Alexeevich of Russia / Hermitage Museum / Public Domain, Teremnoy palace interior. Moscow Kremlin, Russia (CC BY-SA 3.0))
Било је веома важно да цар буде здрав. Нажалост, поједини Романови су кикснули по том питању.
  • Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Можете ли да замислите лекарски преглед али тако да између лекара и пацијента стоји завеса. Звучи сулудо, али управо тако су обављани прегледи у дамским одајама првих Романових у 17. веку.

Лекар је обично био странац из Апотекарског одељења. Приликом прегледа чланова царске породице женског пола, тј. царице, њене ћерке или њених сестара, он је могао само да их пита шта осећају, какав бол осећају или каква врста болести је у питању. Лекари никада нису видели, или не дај Боже прегледали женске особе на царском двору. Њих су неговале бабице и дадиље, и то помоћу народне медицине.

Зашто су боловали први Романови?

Мали Петар Велики кога је мајка спасла од гнева стрелаца. Слика Карла Штојбена.

Како пише историчар Игор Зимин, две основне болести првих Романових били су туберкулоза и рахитис, који се обично испољавао савијеним коленима или болом у костима. То значи да су млади цареви имали слаб имунитет, нису се довољно добро хранили и нису уносили довољно витамина. Како је најбогатија породица у земљи могла тако лоше да се опходи према својој деци?

Одговор је увек један исти: обичаји. Пре свега, у питању је начин живота царске деце. Док не напуне пет година и дечаци и девојчице у царској породици живели су у дамским одајама. Био им је потребан свеж ваздух, а они су живели у просторијама са затвореним прозорима јер се царска породица плашила да их неко не види и не урекне. Одаје су увек добро грејане, а зидови и подови су били пресвучени тканином да се топлота задржи. И колевка је била добро обложена тканином или чак крзном, а бебе су биле чврсто повијене у пелене и лежале су на паперју и јастуцима под крзненим покривачем. Веровало се да би дете кад порасте било ћораво или грбаво ако као беба није добро утегнуто у пелене (да, добро сте прочитали).

Спаваћа соба у царском Теремном дворцу у Кремљу, Москва, Русија, око 1870. године. Теремној дворац је била главна резиденција руских царева у 17. веку.

Деца су била окружена многобројним слугама. Биле су ту дојиље, дадиље, девојке које су дежурале ноћу, собарице, праље, шваље... тај списак може да се настави. Али, јесу ли се оне заиста бринуле о здрављу детета?

Портрет младог цара Петра I, 17. век.

Историчарка Вера Бокова описује свакодневне обавезе собне послуге према царским потомцима: „Од слушкиње се очекивало да уме да предсказује дечију судбину по броју и распореду младежа на његовом телу, да штити колевку од директне месечеве светлости како се дете не би често будило, да забрањује било коме да посматра дете док оно спава како га не би урекао, да детету мажу чађ иза увета и да га тако заштите од урока уочи сусрета са новом личношћу, и да му сипају мало соли на главу испод капице“. Очигледно је све то било далеко од медицинских процедура које су царским потомцима заиста биле потребне.

Рођење Петра Великог. Гравира у илустрованој „Историји руске државе

Била им је потребна активност, а уместо тога су царска деца приморавана да ходају само полако, да никада не трче и не вичу, јер то није било долично понашање царских персона, тако да су деца одмалена навикла на свечане манире.

Портрет царевића Алексеја Алексејевича, 1855. Уметник Петар Фјодорович Борел.

Била им је потребна добра храна, а уместо тога они су веома патили од недостатка витамина Ц. У 17. веку међународна трговина је била прилично спора, а Москва је северни град где зима траје 7-8 месеци. Због тога је свеже воће ретко доспевало на царску трпезу. Свеже су могле бити само лубенице које су довожене из региона бившег Астрахањског каната, али је православна црква забрањивала да се једу свеже лубенице због њихове сличности са одсеченом главом Светог Јована Крститеља! Због тога су лубенице биле сољене, тако да су губиле велику количину својих витамина. И који је био резултат?

Фјодор III Алексејевич.

Михаил Фјодорович, први Романов, пожалио се 1627. године оцу: „Боле ме ноге, не могу више лако да ходам, сад ме са све фотељом носе у кочије и износе из њих“. А он је тада имао само 31 годину! Његов унук Фјодор Алексејевич патио је од исте болести. Живео је само 21 годину и током свог кратког живота тешко је ходао. Хемијска анализа посмртних остатака првих Романових, пише Вера Бокова, показује да је у питању био рахитис.

Петар Велики је у првим годинама живота третиран на исти начин тако да ни његово здравље није било савршено. Срећом, он се као дечак играо рата и војних вежби и то му је вероватно помогло да побољша имунитет. Проћи ће много времена пре него што се у руској царској породици роди и одрасте нови наследник јер је 18. век био пун дворских преврата у којима су на престо долазили већ одрасли људи.

Катарина и енглеско васпитање

Руски цар Павле I (1754-1801). Дечији портрет великог принца Павла Петровича у учионици. Руски уметник Виргилиус Ериксен (1722-1782). Русија, 1766. Уље на платну. Ермитаж, Санкт Петербург.

Катарина и Петар III, тадашњи велики кнез, добили су 1754. године сина Павла I. Убрзо по рођењу Павле је однет у одаје његове тетке, императорке Јелисавете. Њега су доживљавали као дугоочекиваног наследника и будућност Русије, тако да је Павлово здравље и благостање било државни приоритет. Међутим Јелисавета је у Москви васпитавана на старински начин па се тако опходила и према малом Павлу.

Касније је Катаринина мајка написала да се „он буквално гуши од непотребне брижности. Боравио је у веома топлој соби у фланелским пеленама и у кревецу обложеном крзном сребрне лисице. Знојило му се лице и цело тело и због тога кад је порастао могао је да се прехлади и разболи од најмањег поветарца. Павлово здравље је било лоше из истих разлога као и здравље првих Романових. Поред тога, у детињству му је потпуно покварен желудац. Он није хтео да једе али су га дадиље силом кљукале, тако да није подносио лактозу, осећао је мучнину од меса, и то га је пратило до краја живота.

Катарина је очигледно била ужаснута чињеницом да је њен син тако рано изгубио здравље али није могла да се супротстави правилима императорке Јелисавете. Зато се потрудила да у потпуности промени начин васпитања њених унука Александра (1777) и Константина (1779) године, деце њеног сина Павла и његове жене Марије Фјодоровне.

Портрет великого кнеза Александра Павловича у детињству. Прва четвртина 19. века. (Непознати уметник).

Као што је Јелисавета поступила са Павлом тако је и Катарина поступила са Александром и Константином – узела их је под своју личну контролу. Она, међутим, није дозвољавала да се пеленају или прекомерно хране. Катарина се придржавала такозваног енглеског васпитања, тј. одгајања здравих џентлмена, а не слабих и болесних „љубичица“. Она је овако описивала свог унука: „Господин Александар спава у малом кревету, није никада видео колевку нити је љуљан у њој. Кревет му је направљен од гвожђа и није имао балдахин. Спава на кожном мадрацу са чаршафом. Има јастук и лак енглески покривач. Од рођења је навикао да се свакога дана купа ако је здрав“. Александрове и Константинове одаје су грејане само до температуре од 19 степени Целзијуса и осветљене са неколико свећа, а не помоћу великих лустера, да би ваздух био свеж.

Унуци су се у вуненим купаћим костимима брчкали у царскоселском рибњаку, а бака их је са уживањем посматрала. Уједно су се навикли и на ручни рад, што је такође било ново за Русију, где су угледни племићи избегавали сваки физички напор. Александар и Константин су научили да секу и стружу дрва, да праве фарбу и да фарбају, да ору, косе и да гоне коње. Уједно су учили и стране језике. Александар је са шест година говорио и писао на руском и енглеском.

Портрет великих кнезова Александра и Константина Павловича, 1781. Уметник Ричард Бромптон.

Дечаци нису одвајани од родитеља и редовно су се виђали са њима. Павел је пратио њихове часове војне вештине и праксе, а Марија Фјодоровна, која је била сликар и вајар, предавала им је ликовну уметност и сликарство. И један и други су касније били добри у војним дисциплинама. Када се Павлу 1796. године родио син Николај, а 1798. Михаил, и они су васпитавани као што је Катарина васпитавала њихову старију браћу. Тако се догодило да је Павлово потомство било најздравије у роду Романових.

Пејзаж Царскосељског парка са погледом на фарму, 1777. Уметник Семјон Шчедрин.

Начин васпитавања Павлове деце доста је утицао и на васпитање осталих Романових у 19. веку. А тај метод се заснивао на строгој штедњи, ручном раду, купању и физичким вежбама. Ево распореда за сваки дан који је саставио песник Василиј Жуковски. Он је био учитељ Александра Николајевича, будућег императора Александра II:

„Устајање у 6 ујутру; од 6 до 7 – молитва, доручак и преглед плана за тај дан; од 7 до 9 – настава; од 9 до 10 – одмор и посете; од 12 до 14 – шетња; од 14 до 15 – ручак; од 15 до 17 – одмор, игра, шетња; од 17 до 19 – настава; од 19 до 20 – гимнастика или игра; од 20 до 21– вечера; од 21 до 22 – осврт на протекли дан; дневник“. Судећи по томе, вероватно су царска деца била најзапосленија деца у Руској империји.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“