Зашто СССР није пустио кући америчке пилоте који су бомбардовали Токио?

Амерички бомбардери North American B-25 Mitchell на палуби носача авиона USS Hornet (CV-8) који је кренуо у Јапан, април 1942.

Амерички бомбардери North American B-25 Mitchell на палуби носача авиона USS Hornet (CV-8) који је кренуо у Јапан, април 1942.

Public domain
После чувеног „Дулитловог напада“ један амерички бомбардер се спустио на совјетску територију. Посада се надала да ће одмах напустити Совјетски Савез, али се вратила кући тек после „одисеје“ по СССР-у која је трајала целих 13 месеци.

Америчка авијација је 18. априла 1942. године први пут у Другом светском рату бомбардовала територију Јапана. У изненадни напад на војне и индустријске објекте Токија и других градова послато је 16 бомбардера B-25 „Мичел“. Такозвани „Дулитлов напад“ (по имену потпуковника Џејмса Дулитла који је командовао овом акцијом) био је освета за напад Јапанаца на базу Пацифичке флоте САД у Перл Харбору 7. децембра претходне године.

Патролни бродови Императорске флоте Јапана рано су приметили америчке бродове предвођене носачем авиона, тако да су бомбардери морали да полете далеко раније него што је било планирано. У авионе су утоварени допунски канистери са бензином, али се ипак могло десити да не буде довољно горива, будући да се бомбардери нису враћали на свој носач авиона „Хорнет“ (који је у међувремену напустио опасну зону), него на далеке савезничке аеродроме у Кини.

Дулитлов напад на Јапан, 18. априла 1942: потпуковник и вођа напада Џејмс К. Дулитл, Ратна морнарица САД (леви фронт) и капетан Марк А. Мичер, командант носача авиона USS Hornet (CV-8) и пилоти САД пред полетање.

Међутим, нису сви Дулитлови авиони кренули у правцу територија под контролом трупа Чанг Кај Шека. Посада капетана Едварда Јорка је проценила да са преосталим горивом никако не може стићи до Кине. Одлучили су да се спусте на територију Совјетског Савеза, који је такође био савезник САД, иако им је то било најстроже забрањено.

Неочекивани гости

СССР и САД су у том тренутку заиста били савезници, али се то савезништво тицало искључиво рата против нацистичке Немачке у Европи. Москва је 13. априла 1941. године склопила са Токиом пакт о неутралности, тако да је била изван оружаног конфликта у Тихом океану и имала је обавезу да одмах интернира сва војна лица држава које су ратовале у том региону, ако се из неког разлога нађу на совјетској територији.

Едвард Џ, Јорк

Јорков B-25 је летео дуж совјетске обалске линије, прошао Владивосток и кренуо у унутрашњост Совјетског Савеза на подручју рта Сисојева, где су га и приметиле снаге ПВО Тихоокеанске флоте. Није, међутим, дат знак за узбуну јер су совјетски војници мислили да је то совјетски бомбардер Јак-4 који се враћа са задатка.

Амерички бомбардери B-25B на носачу USS Hornet (CV-8) који је кренуо на мисију.

Тек увече у 17:30, када се амерички авион појавио изнад војног аеродрома „Унаши“, неколико десетина километара од луке Находка, пресрела су га два ловца И-15, спремна за напад. Они су, додуше, пустили амерички бомбардер да атерира, јер су му резервоари већ били испражњени.

Совјетски војници су били крајње изненађени када су из авиона изашла петорица Американаца (два пилота, навигатор, инжењер лета и нашанџија), али су их ипак дочекали љубазно и обезбедили им смештај и храну. Убрзо је на аеродром стигао заменик команданта авијације Тихоокеанске флоте, пуковник Губанов са преводиоцем.

Американци су најпре рекли да су долетели са Аљаске. Губанов је, међутим, био већ упознат са бомбардовањем Токија, тако да су пилоти морали да признају да су учествовали у тој мисији. „Питао сам га да ли би нам могао дати бензина, и ми би смо онда у рану зору одлетели у Кину. Он је пристао“, рекао је Јорк 1943. године.

Дулитлов напад. Бомбардер Б-25Б Мичел полеће са носача авиона.

Испоставило се, међутим, да није све било тако једноставно. СССР није могао да пусти пилоте који су бомбардовали Токио, а да тиме не изазове оштру реакцију Јапана чије су позиције на Далеком истоку тада биле јаче него икада.

Један од 16 бомбардера Б-25Б Мичел који су учествовали у нападу на Јапан 18. априла 1942. у операцији Дулитлов напад.

На крају је B-25 реквизиран, посада је интернирана, а амбасадору САД у СССР-у адмиралу Вилијаму Стендлију уручен је формални протест. Са друге стране, Москва је незваничним каналима потврдила Вашингтону да ће се потрудити да из настале ситуације пронађе излаз који свима одговара, а за то време ће посади америчког авиона бити обезбеђен удобан и комфоран боравак.

Путовање кроз СССР

Посада је упућена у Хабаровск, где се састала са командантом Далекоисточног фронта, Генералом Јосифом Апанасенком, који им је саопштио да ће бити интернирани. Тада је за Американце почела права одисеја. Путовали су возовима, авионима и трајектима преко целог Сибира до Урала и обала Волге, задржавајући се по неколико недеља у различитим градовима и маленим селима. Америчка амбасада је редовно информисана о кретању посаде.

Бомбардер Б-25Б Мичел 40-2242 америчког ратног ваздухопловства који се принудно спустио 40 миља северно од Владивостока по извршеном бомбардовању у Дулитловом нападу на Јапан, 18. април 1942.

Читавих осам месеци су Американци провели у градићу Оханску на обали реке Каме, „убијајући се од досаде“. „Четири месеца након нашег доласка у то место наши пратиоци су отишли, тако да смо ми сами живели у кући. Било нам је дозвољено да слободно шетамо градом. Тада смо ми већ помало говорили руски па смо могли да објаснимо ко смо кад нас неко заустави и затражи исправе. Али, наравно, сви су то ионако знали. Већина становника града је то знала“, сећао се Јорк.

Пристаниште у Оханску.

Неколико пута је америчким дипломатама дозвољено да се састану са посадом. У септембру 1942. године члановима посаде је пошло за руком да поразговарају са генералом Омаром Бредлијем који је тада у СССР-у био задужен за питања ваздушне линије Алсиб (Аљаска-Сибир) којом су из САД у Совјетски Савез стизали војни авиони.

Када је сазнао да пилоти планирају бекство, Бредли им је свесрдно препоручио да одустану од те идеје и да не крше услове интернирања. Бекство ће на крају и бити изведено, али га неће организовати Американци, него совјетске специјалне службе.

„Бекство“

Ситуација са интернираном посадом бомбардера B-25 почела је да се мења почетком 1943. године. Председнику Рузвелту се обратила жена капетана Јорка молећи да се посада ослободи. Рузвелт је лично замолио Стаљина да се то питање реши. Тада већ ни совјетско руководство није било под тензијом у погледу овог проблема јер је дошло до преокрета у рату после пораза Немаца код Стаљинграда и Јапанаца у бици за Гвадалканал.

Совјетски генерал Јосиф Родионович Апанасенко

Па ипак, и даље није било могуће тек тако пустити пилоте, па је органима Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) наложено да организују бекство америчке посаде преко совјетско-ирачке границе. И то тако да сами Американци мисле да они дејствују по сопственој иницијативи.

У марту је америчка посада послата на југ СССР-а где је требало да раде на једном аеродрому у Ашхабаду. У возу, на путу до главног града Туркменске ССР, мајор НКВД-а Владимир Бојарски се представио пилотима као мајор Црвене армије Александар Јакименко и успео да се спријатељи са Американцима, а по доласку у Ашхабад наставио да одржава везу са њима. Убрзо затим је убедио своје нове пријатеље како му тешко пада њихова ситуација и како потпуно искрено жели да им помогне да се врате у отаџбину.

„Од првих дана боравка у Туркменији ја сам заједно са граничарима припремао прелазак Американаца преко границе“, написаће касније Бојарски: „Најважније је било да они поверују како су сами организовали бекство из СССР-а. У ту сврху смо двадесетак километара југоисточно од Ашхабада, ближе Ирану, направили лажни контролни појас узоране земље који тобоже означава да је ту совјетско-иранска граница“.

Бојарски је упознао Американце са другим припадником НКВД-а, који је играо улогу кријумчара и пристао је да их за 250 долара камионом одвезе до „границе“ коју су они после морали сами кришом да пређу, а затим да их покупи на другој страни.

„Требало је видети како Американци беже на слободу по месечини, осврћући се и пузећи на коленима испод руске жичане ограде. Ми смо ту врло вешто направили стварну атмосферу нелегалног преласка границе...“, прича Бојарски о тој ноћи између 10. и 11. маја, када је организовано „бекство“.

„Кријумчар“ је затим покупио Американце на „иранској“ страни и слободно их одвезао преко правог граничног прелаза. То уопште није било тешко, јер је у августу 1941. године после заједничке совјетско-британске интервенције у Иран (који је био наклоњен Немцима) северни део ове земље био под контролом совјетских трупа, тако да са иранске стране прелазак границе скоро да није ни био регулисан. Чланови посаде америчког бомбардера нису ништа приметили. Када су стигли у град Мешхед обратили су се британском конзулату, а већ 24. маја су били у Вашингтону.

Много година након 13-месечне одисеје по СССР-у нишанџија Дејвид Пол је изнео сумњу да су читаву акцију њиховог бекства организовали совјетски Генералштаб и НКВД. Други пилот Роберт Еменс је имао супротно мишљење: „Наше бекство је било право. За њега смо дали и последњи цент који смо имали... [Јакименко] је изљубио свакога од нас када смо се растајали... У очима су му биле сузе“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“