Ово је невероватна прича о успеху једног човака из XIX века и прави пример истински импозантне каријере. Овчиников је био кмет код кнежевске породице Волконски. Они су у њему као још сасвим младом дечку успели да препознају уметничке способности и дали су га на занат код московског јувелира.
Овчиников не само што је савладао јувелирски занат, него је зарадио новац помоћу којег је купио слободу и отворио сопствену фабрику. Постао је револуционар у јувелирском послу, обновио уметност емајла, увео у моду руски стил и почео да ради предмете за сам двор. Тако су се у колекцији Романових нашле драгоцене табакере, пехари, сервиси, украсне кутијице и многе друге вредне ствари израђене у фирми Павла Овчиникова. Јувелир је био хваљен и у иностранству. На светској изложби у Паризу добио је сребрену медаљу.
Више о Овчиникову сазнајте овде.
Да ли је обична сељанка, ћерка јарославског ковача, могла да замисли да ће по њој бити названа једна улица у Москви?
Иначе, Жемчугова је њено сценско име (и значи Бисерна), док јој је право име било Прасковја Коваљова. Њу је гроф Шереметјев добио са земљом као мираз његове супруге после свадбе и одрасла је на грофовом московском имању у Кускову. Још као седмогодишња девојчица показала је смисао за музику и песму. Учили су је да свира клавсен и харфу, а такође је учила стране језике како би могла да пева оперске арије на француском. 80-их година 18. века Прасковја је блистала на сцени кметовског театра Шереметјевих у Кускову и на њиховом другом имању Останкино.
Гроф Николај Шереметјев се заљубио у лепу глумицу и чак је тражио од цара Александра I дозволу да се њоме ожени. То је било нешто нечувено у то доба, када су многи угледни људи имали љубавне односе са кметовским женама без склапања брака. Након што је Прасковји даровао слободу, он се венчао с њом. Добили су сина. Прасковја је рано умрла због проблема са здрављем.
Прича о овој талентованој кметовској породици такође је везана са грофовском породицом Шереметјевих. Иван Аргунов (1729—1802) је учио сликање код немачког уметника Георга Христофора Грота и заједно с њим је чак израђивао иконе за дворску цркву у Царском селу. Аргунов се прославио као мајстор портрета. Сликао је и камерне и свечане портрета угледних личности, чак и саме Катарине II.
Једна од његових најпознатијих слика је Портрет непознате сељанке у руској ношњи. Два Аргуновљева сина, Николај и Јаков, такође су сликали портрете познатих личности и државника. Обојици је гроф Шереметјев поклонио слободу и постали су академици Петербуршке академије уметности. Трећи син Павел је постао градитељ. Био је главни архитекта дворца-позоришта на имању Шереметјевих Останкино.
Још један представник ове талентоване породице, Фјодор Аргунов, такође је био архитекта. Саградио је половину објеката на живописном имању Кусково у Москви, укључујући павиљон Грот и камену стаклену башту. Фјодор је учествовао и у изградњи грофовог петербуршког дворца – Куће на Фонтанки.
Данас Шчепкиново име носи Висока позоришна школа у Москви, где је он некада био предавач. А будући велики глумац рођен је у породици кметова код грофа Вољкенштејна у Курској губернији и од детињства је играо у кућном кметовском позоришту. Уз дозволу газде, Михаил је радио као суфлер у градском позоришту, а затим су почели да га позивају у позоришне трупе других провинцијских градова, где је наступао са успехом.
Морао је да игра најразличитије улоге, укључујући и женске. Шчепкин је осмислио сопствени драмски глумачки метод. Био ми је најважније да максимално животно пренесе карактер и понашање јунака. Касније су управо његове идеје постале основа за чувени систем Станиславског.
Шчепкин је на крају позван да ради у московском Малом театру, где је играо у најпопуларнијим комадима руских драматурга као што су: „Малолетникˮ Дениса Фонвизина, „Невоље због паметиˮ Александра Грибоједова и „Ревизорˮ Николаја Гогоља.
„Руски Ван Дајкˮ је био ванбрачни син спахије Адама Дијаконова и његове сељанке. С обзиром да није имао могућност да званично призна сина, отац га је регистровао у породици кметова.
Од детињства Орест је показао таленат за цртање и отац га је дао да се школује на Академији уметности у Санкт Петербургу. Талентованог младића одмах је запазило руководство академије. Дозволили су му да после завршених студија живи у пансиону и дали му средства за путовање у иностранство.
У Италији је портрет који је он израдио изложен у галерији Уфици, а једна његова слика је чак грешком сматрана за Рембрантово дело. Осим тога, управо он је насликао легендарни портрет песника Александра Пушкина, као и многих других својих познатих савременика.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
